Prokletstvo Jelena

Grant, Goddess, thy protection, And in protection, strength, And in strength, understanding, And in understanding, knowledge, And in knowledge the knowledge of justice, And in the knowledge of justice, the love of it, And in that love, the love of all existences, And in the love of all existences, the love of Goddess and all goodness.
Iolo Morganwg,velški pisac i falsifikator

Dejan Uskoković

Prokletstvo Jelena

Možda će vam biti čudno ali, kad mi je advokat Panić rekao da sam, kao jedini blizak srodnik, nasledio staru stričevu kuću na Voždovcu, ja nisam osetio baš ništa. Mnogi bi na mom mestu počeli da prave planove – kako će se useliti, renovirati, prodati nekom kontroverznom biznismenu koji će je srušiti i na tom mestu podići još jedan biser srpske novogradnje ali ja sam bio potpuno hladan. Ne zbog toga što sam mrzeo strica, mada je bilo jako teško voleti tog škrtog mizantropa, bankarskog službenika u penziji, kojeg sam video triput u živtu već zbog toga što me je sve to smaralo. Papiri vi još papira, advokatske smicalice, preturanje po smrdljivim sobama sa oljuštenim tapetama, vetrenje kuće koja je pokupila smrad  starca, poreska uprava, još poreza, još obaveza, pa renoviranje ako ga bude ili prodaja budzašto. Doduše, kad spomenuh biznismena, kuća je bila na zanimljivom mestu, okružena ganc novim zgradama, granitno sivim. Bilo je samo pitanje vremena kad će mi neko pokucati na vrata i ponuditi dil koji bi se sastojao od tvrde kešovine ili povećeg stana u zgradi koja bi nikla na mestu stričeve jednospratne izbe. Kao što vidite-nije mi sekira pala u med. Iz moje perspektive je neko polio moje telo medom i bacio me u mravinjak a zatim zavario sekirom posred čela. Inače, taj stric me nije ni spomenuo u testamentu-u stvari, nije ga ni napisao, držeći, skoro pa osnovano, da će živeti večno. Umro je striko-Tića, Tihomir, u devedeset i šestoj godini. Nije se ženio ni imao dece. Možda je to bila tajna njegove dugovečnosti.

Ja, s druge strane, sa dva razvoda iza sebe, hroničnim alkoholizmom i poslom u marketinškoj agenciji, propalom novinarskom i književnom karijerom, nisam se mogao nadati takvom finišu. Obitavao sam u garsonjeri, kao podstanar, sa  pedeset i dve u guzici. Pare me nisu zanimale a ni ovaj moj život. Moji najbolji dani su prošli a ono što je dolazilo je govorilo jedno te isto: svaki naredni dan će biti gori od prethodnog a o godinama da ne pričamo. Elem, u tom domu u koji su sedamdesete došle da umru (tada je striko poslednji put kupio neko parče nameštaja pa i televizor) nije bilo ničeg posebno zanimljivog. U podrumu sam našao staru pisaću mašinu marke Continental iz 1924 godine, porodični album Uskokovića iz međuratnog perioda, kutije i kutije papira za pisaće mašine iz 1936. godine (firma Papirus –Vukojlović i sin) neku rašrafljenu kubru i zarđalu đordu koji su verovatno doakali nekom Turčinu prilikom oslobađanja Beograda 1807.godine kad je, kako legenda kaže, prvi Uskoković uskočio u ovu varoš. Ono što je usledilo je duga loza policijskih pristava, činovnika, sveštenika, oficira, pomoćnika ministara, policajaca, narodnih neprijatelja, činovnika  i sitnih trgovaca da bi se završila sa mnom, poslednjim Uskokovićem.

Raspitao sam se oko svega: uz malo lickanja sam sablju i pištolj mogao da utrapim za par stotina eura plus mašinu za trista, možda i četristo, preko Borovindo sajta. Sve ostalo sam mogao da utrapim nekom ludaku kolekcionaru koji se loži na zlatno doba Titove Jugoslavije ili doniram muzeju koji gaji sklonost prema termitima, žišcima, grinjama. Našao sam, u musavoj kuhinji, flašu nekog Badelovog vinjaka koji je stric čuvao verovatno za neku specijalnu priliku koja nikad nije naišla. Otvorio sam flajku, nazdravio stricu, prolio malo na itison u ime običaja i počeo da se opijam. Negde posle treće čašice pala mi je na pamet ingeniozna ideja. Kako je do toga došlo? Alkohol je ubio moje gađenje prema smrdljivoj rupetini, opustio moždane vijuge koje su  nakon toga krenule da rade kao švajcarski sat. Šta uraditi? Kako iskoristiti na najbolji mogući način svaku od vešti ostavljenih u zaveštanje? Okej, preterujem. Šta uraditi sa smrdljivim papirima i pisaćom mašinom? Izbaciti ih napolje, naravno. Sigurno neću da pišem…Ne, baš zato što neću da pišem ja HOĆU da pišem! Shvatate?

Sjurio sam se u podrum i, naoružan samo vinjakom i instinktom, krenuo da rovarim po porodičnom albumu. Uskokovići, Uskokovići, povijeni, sitni i nosati, sreća vam nije skočila u pomoć što se genetike tiče. Treba mi neki poseban, neki. Pogledaj samo njega: očito visok momak, plećat, elegantan, u belom odelu, na stepenicama ispred crkve Svetog Marka. Talasasta kosa, zalizana unazad, visoko čelo, lep, prav nos, blag osmeh, kaput ležerno prebačen preko desne ruke. U levoj, nezaobilazna cigareta. Poleđina? Nema datum, potpis, ništa! Idealno!           Počeo sam polako da razvijam svoj dijabolični plan. Za njegovu potpunu realizaciju su mi bile potrebne još dve stvari:  novac i vreme. Do novca sam došao tako što sam izdao ceo sprat gej paru – Volođi i Nikolaju, Rusima koji su zbrisali u strahu od mogućnosti da u ime Matuške i Tata-Putina đubre ukrajinski černozemu. Vreme sam kupio tako što sam uzeo prevremeni, neplaćeni odmor u marketinškoj agenciji. Jedino što je preostalo bilo je da se preselim u ledeni podrum obučen u zimsku odeću, sa termosom irske kafe. Sve odbačene ideje, svi rukopisi, napisani a nikad poslani, krenuli su da se materijalizuju na smrdljivom raspadaki papiru. Poput boksera teškaša sam udarao po tipkama drljave mašine. Budžio sam trake novije proizvodnje moleći Boga za srpsku poslovičnu nemarnost cenjenih glava. Shvatate? Još ne?

Sudbina delom, delom kritika a delom ja takav kakav sam smo bili uzrok mog pada u nemilost. Tri romana koji su se prodali u tri primerka, dve zbirke poezije koje su bile pouzdani podupirači klimavih ormana mojih prijatelja (ovo potpisujem – moj drugar Rade je to činio, bio sam kod njega na gajbi, znam šta pričam) , opsesivna obigravanja oko izdavača koji su me s gađenjem odbijali da bih na kraju sam finansirao svoja pisanija. Prokletinje će platiti, svaki od tih naduvenih mamojebaca će goreti u Paklu sopstvene sujete. Noseve ću im natrljati u njihova krugodvojkaška pseudointelektualna govna! Pokazaću im, hahaha, itekako ću im pokazati! Štaviše, prethodne dve rečenice sam naškrabao na steničavom zidu podruma na koji je gledao moj radni sto. Ja sam za njih bio mrtav ali će uskoro  Isidor Jelen postati živ. Taj momak, neshvaćeni romanopisac i poeta, začet je u buri kafe i alkohola, u smradu, studeni, gnevu odbačenog i niščeg. Nadam se da ste shvatili do sada – stvarao sam novo biće, pokojno i harizmatično. Ukratko, taj Isidor Jelen je postao onaj pican sa fotografije. Rođen je 1912. godine u Beogradu, od oca Živana, rodom iz Korenice, Lika i majke Ikonije, nastavnika istorije i ćerke iz porodice trgovaca vunom iz Hercegovine, Balovića. Tečno je govorio engleski, francuski, nemački i ruski jezik. Bio je zaposlen u Ministarstvu inostranih poslova Kraljevine Jugoslavije kao tumač. Sarađivao je sa Ivom Andrićem i Milošem Crnjanskim. Drugovao sa beogradskim nadrealistima sve dok nisu postali komunisti. Bio je veliki ljubimac žena a jedna studentkinja filozofije se zbog njega ubila, lepa Draga Nikodijević. Bio je jako potresen njenom smrću, 13.aprila 1938. godine. Kao posvećeni patriota, Isidor se pridružio naporima retkih i hrabrih da odbrane zemlju od nacističke najezde da bi, nakon aprilskog sloma, odlučio da se odazove pozivu pokreta  pukovnika Mihajlovića i ode na Ravnu goru. Verolomni komunisti su ga uhvatili u novembru 1941. i mučki likvidirali u Staparima, srez užički a po naređenju Josipa Broza Tita. A zašto? Jelen mu je preoteo devojku čemu je posvedočio njegov bivši prijatelj, komandant-pesnik Koča Popović.  Ovaj talentovani pisac, u čijem dnevniku stoji da ga je više puta pohvalio njegov pretpostavljeni,  Ivo Andrić, je bio previše samokritičan i skroman pa je svoj opus ostavio na čuvanje porodičnom prijatelju, Teodosiju Uskokoviću, inspektoru Četvrtog odelenja beogradske policije. Teodosije je, inače, moj deda koji je 1945. godine zaglavio dvadeset godina kao narodni neprijatelj u KP domu Sremska Mitrovica.

Da, da, mislio sam na svaki detalj. Jelenov opus je zapravo bio moj a svedoka koji bi rekli suprotno nije bilo. Ma koliko vama delovao kao nevažan, neuspešan pisac ja sam, što je jako bitno, načitan i znam dobro da imitiram stil drugih autora. Nije mi bilo teško da imitiram vokabular i rečeničnu konstrukciju, da ubacujem danas već izumrle reči, nižem u to vreme moderne francuske i nemačke citate i tako stvaram svog Apolona srpske književnosti kojeg ću, sad već pogađate, otkriti umetničkoj čaršiji. Moj roman „I ovaj direk zemlje Srbije“, dugu sagu o klanju oko metra zemlje sam iz 21. veka prebacio na srpsko međuratno selo i nazvao „Teška zemlja naša“, od satire na račun srpske istorije „Sve moj do moga od veka sedmoga“ sam stvorio patriotski epski roman „Od Bele Srbije do crnih dana“ a moja lascivna pripovest o internet – erotomanima „Krindževito&kurčevito“  postala je epistolarni bestseler „Strast greh nije“ o prepisci mladog poručnika Vojina Kneževića i njegove verenice Milice Đelsominović što mu je dušmani, mladu i bogatu, ne dadoše. Beše tu i njegov dnevnik, hrpetina falsifikata koji mogu biti tačni jer je taj i taj bio tu i tu u to i to vreme pa-ko može da se zakune da to nije tačno? Znam ja dobro naš narod- on želi da veruje u nešto, da učitava, da stvara teorije zavere. E, da, posebnu zvrčku sam smislio za ljubitelje poezije – „Uzdasi i nigdine“ beše sklepano iživljavanje sa svim mogućim stereotipima i nevešto koketiranje sa nadrealizmom i zenitizmom. Ali, znao sam kao što znam gde mi je lakat a gde dupe, da će ovo sranjce iz moje kužne kužine naići na usta halapljive književne publike i biti hvaljeno kao da je delicija iz pariskog restorana. Tri romana, zbirčetina poezije, dnevnik. Veliki genije, neshvaćen i odbačen, dolazi na svoj dugo željeni tron. I to za samo dva meseca! O, da li je iko ikada za tako kratko vreme uradio tako mnogo? Zamislite samo zbunjene plave okice mojih podstanara dok me gledaju kako, podbuo, krmeljiv, odlazim u podrum i ne izlazim do smiraja dana, ponekad zaboravljajući da se obrijem i okupam. Stari, ludi smrad, isti moj čiča Tihomir. Bio sam na bolovanju ali, kad sam se vratio na posao, sve kolege su bile složne u jednom – ovom čoveku treba bolovanje od bolovanja.

E sad, nedostajala je još jedna stvar da zaokružim ovu priču. Fin, elegantan potpis perom. Vežbao sam satima sa Tihomirovom penkalom i to mi je bilo napornije nego prerada prepiske Đelsominovićke i Kneževića. Moji prsti su se potpuno odvikli od pisanja a švrakopis s kojim sam parafirao dokumenta ni Šampolion ne bi mogao rastolkovati. Na kraju sam, imitirajući potpis Crnjanskog, došao do zadovoljavajuće forme i na poleđini fotografije ispisao : „Drugu mom Teodosiju, bratski, Isidor“. Ceo plan je još imao neke rupe. Recimo, kako dokazati da je Isidor ubijen od strane Tita? Uzeo sam jedno prazno parče kockaste hartije koje je ostalo u porodičnom albumu, verovatno greškom,  i drvenom olovkom, štampanim slovima, napisao pismo u kojem je stajalo:

„ Господине Ускоковићу јасам вам писо јер је Исидор, друг вашо  вама увек лепо говорио и реко да ви пошто његови више нема,поведете бригу о оном што иза њега оста и да од тога ако се иштампа ви имате корист а доле вам је последњи потпис Исин којим се слаже совим. Жао ми је рећи и нек му је лака земља ал нема више нашег поручника Исе. Убио га доле, подно шљивика Радевића у Стапарима Мићо Кубурић  са својим комунцима из Шљивовице а на наређење оног Рвата Тита не што је био дражинац већ кажу да је због неке жене што је бегенисала Ису а не Тита. Иса је био добар човек и велик Србин и штоно кажу родољуб и није било лепшег ни поштенијег бар ја таквог не упознах. Извините што вам шаљем ово писмо ал Иса ме замолио. Нек вас Бог чува у овим тешким временима рата  добри мој Тихомире

Ако ви шта затреба ја ћу помоћи

Од срца и љуцки

Неђо Јаџић сељак из Стапара „

       Ostatak je bio lak: zakazao sam preko poznanika sastanak sa jedinm od urednika monopolističke izdavačke kuće Havaji i doneo mu skenirane rukopise Isidora Jelena. Narogušeni bradonja, bivši skriboman i sadašnji sterilni urednik i pobornik zdravog života, nervozno je grickao šargarepu stisnutu između kažiprsta i srednjeg prsta (navika iz vremena kad je bio lančani pušač) i gledao me nepoverljivo, zavaljen u svojoj fotelji. Promrmljao je, nakon moje prezentacije proizvoda:

• Lepa priča al, kako možeš da mi garantuješ da je to autentično?

I tu na scenu stupaju moji papiri buđavi. Plus Neđovo pismo i fotografija. I testament koji je sastavio Isidor pred odlazak kod Draže.

• Dobro. Ovo je, uf, impresivno. Lep momak, harizmatičan. Originale…
• ..ću sačuvati ja ako vam to odgovara.
• Ne, nećete. Ne brinite, neće im ništa biti. Vratiću ih nakon provere.

Nastala je neugodna pauza. Slegnuo sam ramenima.

• Dobro, vi samo radite svoj posao. Ovo što sam doneo ionako nije sve.
• Ima još?
• Da, ali, hajde prvo da vidimo da li vam ovo odgovara.

I-uradio je. Zagrizao je mamac kao halapljivi šaran. Autentičnost je potvrđena, štamparske mašine pokrenute,  roman „Od bele Srbije do crnih dana“ izbačen uz veliku pompu i pohvale buljuka domaćih kritičara. Bilo je par usamljenih glasova koji su napadali autorove reakcionarne stavove ali, istovremeno, hvalili njegovo književno umeće. Krenula su i druga pisanija da se nižu po izlozima knjižara i mrtvi autor, najbolji mogući autor, je postao najčitaniji pisac u Srbiji. Mene su, tu i tamo, zvali u tv – emisije, kao poštenog nalazača i tumača Isidorovog dela. Pare su mi kapljale na račun a glad za neobjavljenim rukopisima je rasla. Trudio sam se, koliko god sam mogao, da ispunim njihove zahteve ali sam se suočio sa sledećim problemom:  ponestajalo mi je starog papira. Istovremeno, ni sa zdravljem i vremenom nisam stajao najbolje pa sam dao otkaz u marketinškoj agenciji i počeo da egistiram kao ghost writer – rentijer. Izdžilitao sam još jednu zbirku pripovedaka „Tanasijev hod“, Odiseju iz vremena prvih srpskih kneževa „Mač Časlavljev“  i roman s filozofskim tendencijama „Mravlji hod“.  Bilo je vreme da polako počnem da tražim zalihe papira iz međuratne Srbije što se pokazalo kao Sizifov posao dok nisam naleteo, igrom slučaja, na nekoj porodičnoj proslavi, na dalekog rođaka Ivana Boljevića koji je imao dve stotine kilograma „bezvrednih hartijetina“ u podrumu vikendice u Grockoj.

Sve se odvijalo po planu ali sam ja i dalje bio nezadovoljan. Zašto? Počeo sam da mrzim svoju kreaciju, tog muškarca koji je bio sve što nisam ja bio, gizdav, lep, talentovan, pun harizme. Ušao je u lektiru, zamislite! I ne samo to, onaj poluinteligent, istoričar Cvetko Srđanoski, ga je upisao u žrtve komunizma. E Dejane, Dejane, ti koji si bio otrovni cinik, u suštini teški anarhista i mizantrop, postao si neki veliki monarhista, vernik, četnik! A zašto? Slava i  pare. Učinio si ono što tvoji ljudi iz marketinških agencija rade otkad je sveta i veka: nudio si ono što se prodaje a ovakav nacionalistički patos i kič je ono što prolazi. Kako bih voleo da sam imao hrabrosti da uništim samog sebe, da izađem pred publiku na Sajmu knjiga i razotkrijem se. Hajde sad, divite mi se, ovakvom, nosatom, karakušljivom, odbačenom! Hajde plačite sad, kad vidite pravog pisca knjiga kojima se divite! Plačite pizda vam materina! Oh, kako gorko teku suze, hehehe! Pevaću vam onaj italijanski šlager: Šalalalaa, pjanđi kon me!

Muda, ergo, imao nisam. Alkohol jesam, kao nadomestak. Nije bilo loše. Mogao sam ponekad da popijem neko bolje piće, platim bolju prostitutku, odem u Španiju na odmor. Sreća je hodila sa mnom. Pokucala mi na vrata i ponudila nepristojno mnogo para. Ta Fortuna je došla u obliku tipa lišenog kose, vrata i oblog potiljka, spakovanog u odelo od dve hiljade evra. Šta sam mogao da uradim do da prihvatim? Kupio sam lep stan u centru, ostatak spakovao u banku. Nema više ničeg što će me podsećati na podrum. Ničeg osim pakovanja smrdljivog papira u ormanu. Tu sam negde počeo da se zamaram. Nakon desetog naslova, sa već etabliranim Jelenom, bilo je vreme da završim ovu priču. Poludeti neću, smrad ću iskoreniti. Sve će doći na svoje. Moje remek-delo „Svatovi“ o istoriji brakova u Srbiji od pada pod Turke do 1930.  godine, ispripovedano kroz sedam paralelnih priča, bilo je poslednja kap u čaši. Uredniku sam rekao da je to sve što imam. Prodao sam pisaću mašinu, papire bacio u đubre, zameo sve tragove i otišao na književno veče da u velikom stilu ispratim Isidora Jelena. Sećam se, smejao sam se u taksiju kao blesav. Mrgodni voza me pitao:

• Izvini, tebra, šta je tako smešno?
• Napisao sam najbolji vic na svetu ali imam problem.
• E! Ti si šta, kao neki pisac?
• Ja sam nindža-pisac, živim u seeeenkaaaama. Mwahahahahaa!
• Dobro, tebra nindžo! Kako ide vic?
• Pa u tome je problem. Toliko je dobar da ne smem da ti ga kažem.

Sedeo sam ispod  ogromnog kartonskog Isidora Jelena, okružen izdavačima, književnicima i farisejima, Bogotac (po beogradski) i Juda u jednoj osobi, bukvalno u senci svog dela. Jerko Lesendrić, kritikus ovdašnji,  je važnim glasom govorio o tome kako ovakvih pisaca više nema ali je lepo što ih i dalje možemo naći iz naše zaostavštine.

• Da je Isidor živ ja bih mu ovim rukama dao NIN-ovu nagradu, da stane uz velikane, uz Andrića, Crnjanskog, uz jednog Kiša ili Pekića! –  završio je izlaganje drhtavim glasom.
• Da li neko ima pitanje iz publike? – upitao je moj urednik i isturio zube, kao zec. Previše šargarepe, prijatelju, previše šargarepe.
• Gospođa u drugom redu? Izvolite!

Mikrofon se našao u rukama mršave, povisoke starice u ranim osamdesetim. Nosila je dugu metalize plavu haljinu. Lice joj je bilo blago ispijeno, plave oči velike i ledene. Seda kosa joj je bila vezana u punđu. Pored njenih nogu je bila mala putna torba. Ustala je s dostojanstvom, lagano i uperila svoj prst prema meni i rekla jasnim glasom, s blagim američkim akcentom:

• Ovo nije Isidor Jelen! Ovo je moj otac!
• Gospođo, čekajte, svi znaju da je ovo…
• Ne prekidajte me! Ovo je moj otac, Marko Drinčić. Njega je ubio Todosije Uskoković, deda ovog nesrećnika! Moj otac Marko je bio predratni komunista. Njega su uhvatili policajci koji su služili Nediću i nacistima. Ovde kod mene…- i tu je posegnula za torbom koja je bila pored njenih  nogu – ..se nalaze slike mog oca i njegova pisma iz logora na Banjici. Tu piše kako su ga sve mučili i kako mu je Todosije obećao da će ga ubiti. To je bilo njegovo poslednje pismo, 21.februar 1942. godine. Members of the….novinari, pogledajte, uverite se!

Posle se dogodilo…ne znam ni sam šta. Pretpostavljam da su se novinari sjatili koko nje, da ih je zasula dokazima, da je pravda trijumfovala. Ne pitajte me. U mom mozgu je to izbrisano.Ono što znam je da sam sutra, zabarikadiran u svom stanu, naoružan samo alkoholom, odlučio da se branim od vesti koje su zasipale medije sa svih strana, i to u toj meri da su svi potpuno zaboravili na nesreću u rudniku koja je prethodnog dana odnela sedam života. Jovana „Džoun“ Karnahan devojačko  nastanjena u Filadelfiji, nastavnica hemije u penziji, je ćerka beogradskog ilegalca i za to postoje svi mogući dokazi. Drinčić je itekako postojao, nikad nije video Tita kao moj Jelen, ali su o njemu pisali i Koča Popović i književni kritičar i Titov diplomata Marko Ristić s kojima je, vaistinu, drugovao! Nije bio pisac već pravnik iz stare beogradske porodice koja, to su novinari dodatno iščačkali, je imala tri nosioca Albanske spomenice, dve „karađorđuše“ i šestoro palih junaka – četiri u Prvom i dva u Drugom svetskom ratu. I, da, postojala je neka duga parnica oko placa na Voždovcu za koji su, gle čuda, Drinčići tvrdili da im je otet od strane stanovitih Uskokovića koje je njihov komšija, inače Dalmatinac, Jure Cvitković, predratni komunista i partizan, opisao kao „šporka raca“. O Drinčiću, hiljadu ti krivih Drina jebem, zašto si se pojavio u mom porodičnom albumu? Moja teorija: deda je nosio posao kući, pa s njim i dosijea i zaturio tu fotografiju. Potomci nisu znali ko je taj momak na slici pa su ga ubacili u album. Stric se rodio 1928. godine a otac 1945. Da su znali Drinčića sigurno bi sklonili njegovu fotografiju, stric ili ko već, ali očigledno nisu. Sudili su se oko zemlje, nisu se baš posećivali po kućama.  

 Ali, biti potomak krvavog kolaboracioniste i izrugivati se žrtvama nije bilo toliko strašno. Ono što je predstavljalo mnogo veću opasnost je to što je celo autorstvo bilo dovedeno u pitanje: potpisi na pismu Neđa Jadžića, testament. Havaji su odlučili da to srede po kratkom postupku: priznali su svoju krivicu. Oni, zaista, nisu prikazali pravu sliku. Slika koju je gospođa Karnahan videla bila je ulepšani portret Isidora Jelena: nos mu je nešto duži a brada izbačenija. Dakle, to jev uobičajeno, to svi rade u marketingu. Evo, pogledajte lepotana Crnjanskog. On je neosporno bio fotogeničan čovek ali ni izbliza onako zgodan: manjkalo mu je stasitosti, mala, mršava prznica je bio, sa dubokim zaliscima, imao je kreštav glas, kotrljajuće r,  njegova brada je, kao i kod Isidora, bila isturena a nos dugačak i tanak. Izvinjavamo se publikume ali-fotošop. Oni liče ali nisu isti.

A onda sam dobio pomoć sa krajnje predvidljive strane: srpski desničari i antikomunisti. Branili su me kao potomka časnog Srbina koji je spasavao biološku supstancu srpskog naroda, spominjali kako je ubijen u Lisičjem potoku na pravdi Boga, kako su imali nedićevce i četnike u familijama i kako su grdno propatili od 1945. naovamo te kako nikako da im vrate imovinu dede predratnog ministra, krstili Džoun frazama kao „ komunistička provokatorka koja je povezana sa CIA-om došla u Srbiju da blati jednog od naših najvećih pisaca“, nazivali njenog oca „Staljinovim špijunom i Titovom podguznom muvom“, pripisivali sve svetskoj zaveri koja skriva pravu istinu o srpskom narodu i njegovoj misiji, nazivali je „crvenom ustašicom“, „Šiptarkom“ a njenu porodicu „ Cincarima, masonima i Jevrejima“. Oni, „umereniji“, su komentarisali da „nije bitno ko je bio na kojoj strani“ već to da je reč o „kulturnom ratu protiv Slovena uopšte“. Ne dao vam Bog takve saveznike ali, ja nisam imao nekog izbora i jedva sam dočekao da joj vidim leđa, izviždanoj i popljuvanoj. Paparaci su je uslikali na aerodromu Nikola Tesla, dok je čekala na terminalu i to propratili sledećim naslovima: „Veštica leti kući bez metle“, “Avionu, slomiću ti krila“, „Baba se vraća u Pakao“ itd.

Tri dana docnije, a svakog američkog gosta tri dana dosta, kad se uvređena gospođa Džoun vratila u Filadelfiju, sedeo sam sa urednikom koji je usisavao svoj multivitaminski smoothie kroz dugu ružičastu cevčicu.

• Dejane, mi znamo.
• Znam da znate.
• Mogli smo da ispadnemo idioti.
• Znam i to.
• Da smo rekli istinu….
• Jasno mi je. Nego, jel mogu da vam predložim nešto?
• Ajde.
• Roman. O svemu ovome. Ali – pod pseudonimom.

Urednik se blago zagrcnuo.

• Čekaj, pa to uopšte nije loše.
• A publika? Mislim, neće povezati?
• Ma, misliš da će se nečeg sećati kad izađe knjiga? Nego, znaš šta. Moramo opet da aktiviramo Jelena.
• Kako?
• Otkad je pukla afera njegove to jest tvoje knjige se prodaju ko alva.
• Može al da se dogovorimo oko cifre. I, još nešto. Ne moram ponovo da kucam po starom papiru?
• Naravno da ne -reče on cerekajući se- mislim, ko još jebe autentičnost?!