Čovek mora, pre ili kasnije, da svodi račune. Naročito ako je blizu pola veka na planeti Zemlji. Tako sam i ja krenuo da vršljam po napaćenom mozgu i tražim razloge za svoje sadašnje stanje iznurenog, skoro pa nepoznatog, skoro pa samozvanog, umetnika. Deo odgovora se sam nameće: iznuen sam jer mnogo radim. Ssamozvan-ironija, s obzirom da je reći za sebe da ste umetnik kod jednako tome da kažete da vlite da masturbirate na javnom mestu. Pekar kaže za sebe da je pekar, radnik da je radnik, a umetnik je lažno skromni lik koji tvrdi za sebe da je nesvršeni student, diplomirani filolog, kuvar, bilo šta samo ne umetnik jer je to narcizam.Neko ko „sedi između četiri zida ismišlja gadosti“, što reče Saša Belopoljanski iz Tajvanske kanaste.
Ostaje ono – skoro pa nepoznat. Nisi bio na pravom mestu u pravo vreme, upoznao prave ljude, nisi se postavio kako treba (jel to umetnost ili figurae veneris?), samoreklamerstvo ti je strano, neko te oklevetao pa sad svi misle loše o tebi itd. su jednostavna objašnjenja koja su tu da uteše. Postoji i ono jezivo, jedno jedino, koje je dovoljno da te ubije : NISI DOVOLJNO DOBAR. Pogledaj naše legendarne pisce, klasike, ti si u odnosu na njih beton liga. Što reče jedan stariji kolega: ovi pre nas nisu bili nešto, mi smo loši a tvoja generacija, vi ste još gori. Jedan kritičar kojeg sam poznavao je verovao (mislim da veruje i danas) da je pisanje specifična forma isposništva i patnje kroz koju se autor mora kajati ponovo i ponovo, preispitivati ponovo i ponovo, seći sebe, krvariti svak ureč ponovo i ponovo, a onda, kad se završi sve, ponoviti postupak. MEA CULPA, MEA CULPA, MAXIMA MEA CULPA! I budi skroman, reče on a ego mu enorman. Piši što ređe i muči se što više. Znam da je ovaj život dolina suza sa nešto sunčanih intervala ali, u njegovom svetu, postoje samo samokritika, auto da fe, knuta, korota, sudija i porota.
Zašto ga spominjem? Zbog toga što taj kritikus živi u glavi 99 posto umetnika. Ako ideš na kvalitet, na lepotu izraza, na silovitu priču i ako nemaš leđa, možeš se probiti samo svojim radom a da bi u tome uspeo moraš biti genijalan. A da li je ono što si stvorio genijalno? Nije? Pa zašto si ga onda stvorio? Da te neko nazove osrednjim piscem (bolje da te zove lošim) ili zbog toga što ti je to „psihoterapija“ kako lupi jedan kolega pa ostade živ? Pokora tebi treba, pokora! Ne nudi publici ništa što nijegenijalno. A šta je genijalno? Nemamo pojma. Dogodi se da neko čačne u kolektivno nesvesno, izvuče zanatlijski emocije čitalaca, krajnje proračunato.I proslavi se. Pet godina docnije će ga provaliti i reći da je samo jedan običan folirant. Oni koji nisu dosegli njegovu slavu će istovremeno likovati i gristi sebe iznutra. Nisi dovoljno dobar, nisi dovoljno dobar, sledeći roman mora biti tvoj najbolji, apsolutno neprevaziđen, hit, samo napiši hit, zna se kako se to radi, ne budi gadljiv…I onda sve uprskaš tako što napišeš nešto što dolazi iz tvoje vertikale: mozak-srce-muda i nema blage veze sa „hitom“. Osuđen si na „osrednjost“. Idi radi za marketinšku agenciju, piši promo tekstove za ronilačka odela, porno pričice za sajtove, domaće zadatke za srednjoškolce, bilo šta, samo nemoj to! Nema racionalnosti u tvom ponašanju. Podsećaš me na onog muzikalnog irskog kolegu koji je rekao da ne peva na geliku jer su sve pesme na tom jeziku užasno depresivne a onda uzeo gitaru i izveo narodnu baladu na engleskom o tragičnoj ljubavi prema devojci koja boluje od tuberkuloze. Nije genije ali je uspeo da rasplače celu književnu koloniju.
Genijalnost! Mag pisane reči! Naš bard! Doajen! Harizma! Ima li patetičnijih i pompeznijih titula?! Imperator Svega Što Diše Hoda Ili Gmiže i Raste zvuči preskromno u odnosu na to. Ko će prepoznati tu genijalnost? Drugi genije? Ko mu je dao titulu? Ništa više nije dovoljno dobro., Ovaj tekst naročito. Pisanje je zaludna rabota, što se naročito vidi u didaskalijama drama: „uđe“, „izađe“, „nasmeje se“, „nakašlje se“, „popije“, „umre“… Škrt sa rečima, raskošnog izraza, plodan pisac, skriboman, čovek dve knjige, srpski Selindžer, urbana faca… Sve su to samo etikete koje lepimo sebi i drugima na čela. Ako smo srećni, zaboravimo šta nam piše na čelu. Nismo te sreće, uglavnom. Elem, ne verujem da ću bilo šta magično i genijalno stvoriti do kraja života. Još manje verujem da će me oktriti posle smrti. U stvari – to bi me zabrinulo jer me posle smrti mogu otkriti jedino ako mi iskopaju kosti. Ako meipak otkriju nek me zakopaju i puste da mrtvujem na miru. Nisam vam ja za Aleju pelikana gde ide fini svet.
Pa zašto i dalje stvaram? Nemam pojma. Ima na svetu toliko pekara koje hrane milijarde ljudi. Kladim se da je većina tih pekara prosek ili ispod proseka. Ali, ljudi jedu, guraju dalje i uglvnom nemaju problema sa stomakom posle obroka. Sa nama u umetnosti nije tako-uvek mora biti jedan ili nekolicina najboljih i ovi ostali, kojih je mnogo i pomažu ovima koji su na pijedestalu tako što služe kao reper. Znate onu izlizanu misao: svaka knjiga je dobra jer se od lošeg pisca uči kako ne treba pisati. A ja volim da pomognem, hihi. Autoironija – nikad se nije primila na ovim prostorima. Ne shvatajte sebe suviše ozbiljno. Ko može pisca da shvati ozbiljno? Hajte molim vas. I pokora. I još pokore. Ti imaš ideju? Pa ko si ti da imaš ideju? Samo genijalni ljudi imaju dozvolu da maju ideju. Sve u svemu, desetak ljudi u književnosti, isto toliko u drugim umetnostima, tri rok zvezde i jedan grafiti umetnik. Svi ostali su bagra, anonimna ili ona koja je precenjena pa je nezasluženo utekla iz anonime. I skromnost.Reci naglas: Izvinjavam se cenjeni publikume zbog toga što nisam genije. E, tako. A sad marš za komputer da napišeš sledeće osrednje delo koje niko neće čitati. Zašto? Da ti brže prođe vreme i da ne praviš preterane gluposti.
ALEKSANDAR NOVAKOVIĆ 