Jedan od glavnih problema savremene srpske književnosti je, barem po članovima raznih žirija, koji svake godine ponavljaju istu mantra: hiperprodukcija nekvalitetnih naslova. To tvrde oni koji prelistaju prvih pet-deset stranica romana pa, ako tad prosude da im “ne paše” bace delo na gomilicu drugih. Tako se, gotovo po pravilu dogodi da “užurbanost”, mada bi pre rekli lenjost, žirija odbaci veliki broj romana koji zaslužuju mnogo veću javnu sudbinu nego što su im oni, da li nesmotrenošću, protekcionizmom ili javašlukom namenili. Javna je tajna da knjige “velikih” izdavača osvajaju velike nagrade a ako se delo malog izdavača “omakne “u užem izboru za NIN-ovu nagradu, recimo, onda je ono tu da, bilo ono vredno ili ne, “okiti” izbor tj. da se vidi da žiri sudi ni po babu ni po stričevima.
Čemu ovaj uvod? Zvali su ga Gladiola (Alma, Beograd, 2020) Todora Dodea Rajića je upravo takav roman koji nije bio u “milosti” žirija i ono malo preživele književne kritike a na koji treba obratiti pažnju. Priznajem da, da sticajem okolnosti, nisam došao u posed Rajićevog romana ni ja verovatno kao ni vi, ne bih znao o kakvom se delu radi što bi prtedstavljalo veliku štetu. Reč je o storiji o čoveku podeljenog identiteta i ličnosti, onome koji, kao Vonegatov Bili Pilgrim iz Klanice pet, obitava u dve paralelne stvarnosti. Njegovo poreklo je i italijansko i jugoslovensko, on ima dva pasoša, dve zemlje, dve ličnosti- čednu, pomalo zbunjenu i onu zavodničku, mračnu i povremeno nasilnu. U njemu se bore, metaforično, geni roditelja, unutrašnja lepota i spoljašnja, fizička ružnoća, Zapad i Istok, Srbija i Jugoslavija, dobročinstvo i grabljivost vođena požudom.
ŽUDNJA ZA ŽIVOTOM
Živ i inspirativan romaneskni junak Gladiola, beogradski cvećar o kojem se radi to sigurno jeste vas, kao junak italijanskog neorealističkoh ili francuskog novotalasnog filma, vodi iz jedne u drugu situaciju, bez prestanka. Njemu se uvek nešto događa, često egzistencijalno bitno po njega. Gladiola skače iz tignja u vatru, grčevito se boreći za svaki delić svog života koji treba guštati do kraja. Ko ne bi želeo da prati avanture takvog junaka? U dinamičnim, kratkim, filmičnim poglavljima, Rajić nam u punoj meri dočarava život Gladiole ali i Beograda koji se transformiše iz varoši pune šrapnela nedavno završenog rata do preobražaja u metropolu u kratkom vremenskom periodu od dvadeset godina. Ali, on prikazuje i ponore u koje Beograd pada devedesetih i mutljavinu tranzicionog perioda. To je drugi, društveno-politički plan koji je veoma bitan jer prikazuje Gladiolu kao jednog od nas koji se i sami, neretko, osećamo kao rascepljene ličnosti. U jednom odlomku se pojavljuje, autorionijski prikazan, i sam autor što ovom romanu daje na šarmu.
Inače, ono što jeste kvalitet ovog romana a što bi mi neki ljubitelji “pletenija sloves”” jeste upravo kratka, jezgrovita rečenica koja nije tu reda radi već zbog toga što vam autor prepušta da sami domaštate situacije dodatye im nešto novo, baš kao što “crne rupe” u sećanju Gladiole (a ima ih poprilično) možete sami popuniti sadržajem koji vama odgovara. Izbeći ću ovom prilikom korišćenje oveštalih kritičarskih formi i da vam tako “spojlujem” roman. Umesto toga vam preporučujem ovaj roman na čitanje kao i druga Rajićeva dela koja sam imao zadovoljstvo da pročitam: Variola moje mladosti i Leta Gospodnjeg 2088.
Ofšor kompanije ministra Tončeva, zaduženog za razvoj siromašnih opština, Siniše Malog Savamalskog i Nikole Petrovića (ne crnogorskog kralja već predsednikovog kuma) locirane na Britanskim Devičanskim Ostrvima već danima su tema medija u zemlji i inostranstvu a u okviru priče o Pandorinim papirima. Šta te kompanije predstavljaju? Želite li da izbegnete kontrole, poreze, antikorupcijske agencije? Nema problema-za vas, pravog kapitalistu se može naći neko “ostrvo pod Suncem” gde, u tropskom raju, možete, kao stari gusar Crnobradi (a za ekonomiju svoje zemlje vi i jeste to), zakopati svoje blago.
Predrasuda, rasnih, verskih ili ideoloških u ofšor svetu “pirata sa Kariba” nema. Možete biti “socijalista” kao Tončev ili lice rudimentarnog kapitalizma kao Mali. Vaš novac (ne baš vaš, ali, o tom-potom) možete prebacivati s računa na račun, da zamažete tragove. Danas je bogatstvo na Kajmanskim Ostrvima, sutra na Sejnt Kits end Nejvisu, prekosutra u Lihtenštajnu a nakosutra na ostrvu Man, posebnoj teritoriji u okviru Ujedinjenog Kraljevstva. Beše jedna afera pre ove- Panama Papers. Tada u fokusu behu: Srđan Šaper, Zoran Drakulić, Miodrag Kostić nekadašnja tzv. “opozicija”. Sad je red došao da se i “pozicija” prisojuzi društvu “demokratskih” grabljivaca i snobova koji su kroz svoje biznismenske, marketinške, političke i druge priče došle do nepristojnih količina novca koje se moraju skloniti negde, čim prije.
Sledi ono čuveno: pa šta, to svi po belom svetu rade! Mene a i vas sigurno ne zanima toliko da li Bill Gates ili “sir” Mick Jagger imaju negde uštekovane milione (internacionalno, naravno, treba da je svakoga briga) koliko šta se dešava s parama koje se isisavaju iz naše zemlje i koje, sasvim sigurno, nisu stečene na pošten način. Oni koji su otvorili balkansku Pandorinu kutiju, ili izašli iz nje, pustili da sva zla ovog sveta udare na ove prostore i sad žele da iscede ono malo života i novca iz naše zemlje. Po grčkom mitu, kad je Pandora otvorila kutiju pa su iz nje ko čupoglavci poiskakali svi Mali, Vučići, Gejtsovi i Bajdeni ovog sveta, na dnu kutije je ostala Nada. Ako imamo u sebi vere u humani svet, ljubavi za njega i nade da ćemo ga ostvariti stvar nije u tome da Nada čami na dnu kutije. Ne, stvar je u tome da pohvatamo pljačkaške demone koji plaze naokolo bacimo ih u kutiju, okrenemo bravu, bacimo ključ i pohranimo ih na suvom i hladnom mestu, van domašaja dece.
Sve ovo se, manje-više, nije dogodilo. Tako kažu oni koji brižljivo kontrolišu našu prošlost, sadašnjost i budućnost koja je tu, iza ćoška. Oni će vam već reći kako je STVARNO bilo. Sve stapaju u jedan, jedinstveni Dan Mrmota koji se vrti ponovo i ponovo, kao moja kaseta Dandy Warholsa – 13 Tales From Urban Bohemia iz 2000. godine, s tom razlikom što je moja kaseta pukla a ovo njihovo još nije. Možda je zato bolje da vi već sada lepo zaklopite knjigu, poslušate njihove utešne reči. Uklavirili su da nam je odsviralo. Ali, ako ste odlučili da ih ne slušate, možda vam ovi skromni redovi donesu neko malo saznanje. Haaaaa!
Jutro počinje bez sna, u jesen, 27. septembra, godine 2021. Imam sreće, kažem sebi dok se budim, što je jedina razlika između mene u dvadesetim i četrdesetim to što sporije ustajem iz kreveta. Trebaju mi kafa i nikotin, opako, kao heroin. Zdravlje na nivou- ne kašljem, ne boli ništa, ud stoji prav i tvrd ko direk. Nikog kraj mene da podelimo ovaj razdragani trenutak. Na noge, lagano, hopla i mi živimo, Aleksiću. Trebi krmelje, bauljaj hodnikom. Drži dobro, drži dobro, samo polako, dok se odvlačim do kupatila i izbacujem ono što su napaćeni bubrezi preradili pred zoru. Uvek sam ustajao rano. Zbog škole, zbog faksa, zbog posla. Rađanje, škola, posao, smrt –mantra britanskih Godfathersa. Dok se izjutravam mislim na onog Aleksića iz osamdesetih- mali je već obavio posao i seda da jede dečiju radost: hleb, puter i pekmez. Razmišlja o tome kako da nagovori Dekija da mu objasni kako se prave papirnati aviončići koji mnogo dalje lete od onih špicastih koje sklepava, kako kaže Deki, “preko one stvari”. Šta je radio, u ovo doba, ovog dana, smušeni Aleksić, gimnazijalac prvog šest, davne 1990. godine? Masturbirao? Čitao Ćao na klozetskoj šolji? A onaj iz dvehiljaditih? Da li je, možda baš u ovom trenutku, podelio s nekom devojkom ovaj radosni trenutak? “Ostao je duže na žurci” a u stvari prenoćio kod…Koje devojke? Ne, nije ih bilo toliko mnogo, ne laskaj sebi, samo je bilo tako davno, baš pred pad Miloševića. S kim si tada bio? Aleksić se, 2018. godine, na današnji dan, lišen snova i jutarnje erekcije, odvukao do suda gde je potpisao sporazumni razvod braka sa Dijanom, devojačko Grdelić. Gadni detalji slede u narednom poglavlju.
Shvatate sad? Onaj Aleksić koji ustaje iz kreveta 2021. je onaj isti koji cedi bubuljice pred ogledalom 1990. godine. Prošlost i sadašnjost su se stopili a budućnosti neće biti. Ponosan je na sebe Aleksić dok brije svoje lice švapskim električnim brijačem jer:
Osamdesetih se nije brijao
Devedesetih se unakažavao BIC brijačem
2005.godine ga je, otprilike u ovo doba, drmnuo mali elektrošok jer je kupio neispravni korejanski brijač od akviziterke s kojom je legao par puta. Haaaaaa!
2018. godine se u ovo vreme nije brijao uopšte jer je Dijana odnela sve iz kuće, čak i njegov Gilette brijač
Dok se tresem pod tušem koji, naizmenično, pušta mlaku i hladnu vodu, prisećam se pesme DLM-a: Baš mi je žao zbog nekih /na silu se kupaju, češljaju i briju… Dva minuta spiranja gadosti je dovoljno. Eto me pred ogledalom. Gledam u lice deteta koje liči na kombinaciju osmogodišnjih Pola Makartnija i Dejvida Bouvija, mršavog, plavookog balavca, svetlosmeđe kose, blede kože posute ostrvcima mladeža. Drhturi, posle tuširanja, pred lavaboom. Donji nizovi rebara mu se naziru. Teku mu suze. Toliko mu se spava. Bože, kako je bio naivan i dobar. Šta je jeo i čega se nagledao kad se napravio na sjebanog mene? Sećam ga se, kao kroz maglu. Osećao je, u svojim malenim grudima, iskrenu želju da pomogne, štiti i bori se za sve ljude ovog sveta. Hteo je da bude vojnik ili policajac. Inspektor! Da skotove privede “poznaniju prava”. Nosio je tamnoplavu školsku uniformicu i kad bi ga neko upitao da li je Srbin on bi rekao: Jugosloven. Bio je Srbin ali mu je Jugosloven zvučalo bolje jer je, na svoj naivan način, bio ponosan na svoju malu, šaroliku, prpošnu zemlju. Da je postao inspektor popio bi metak ili otkaz. Verovatno oboje.
A onda, jedan treptaj oka i vidim džikljavog junošu koji ima tri komadića toalet papira na obrazima i četvrti na bradi. A, da- peti papirić je na grlu. Kosa mu je smeđa, s bakarnim odsjajem, oči sive i zna ono što i vrapci na grani cvrkuću: policajci su kupljeni, vojska je nesposobna a Jugoslavije više nema. Komunizam je mrtav. Bog očigledno ne postoji ali ga svejedno prizivaju. Tinejdžer Aleksić je Srbin jer je to najsigurnije reći za sebe ovih dana. Niko ne želi da mu lokalni navijači Crvene Zvezde odšrafe čuturu. Spušta glavu prema musavom lavabou, ispira koščato lice, podiže je i gleda u sebe iz 2000. godine. Šesti je oktobar. Upravo je došao “iz revolucije”. Kašlje kao raga, oči su mu crvene ko u doba parenja (od suzavca), zelena jakna muzgava (pao je u baru kad se zapucalo kod zgrade državne televizije), nosi majicu s detelinom s tri lista na kojoj caruje natpis LUCK OF IRISH. Duga kosa, tamnosmeđa, vezana mu je u rep, oči boje mahovine, lice bledo, napaćeno i pet godina starije. Kaže svom odrazu u ogledalu: Pobedili smo. A onda se trgne, ulipan, sredovečni smarač u Godini Đavoljoj 2021. i kaže svom odrazu: IZJEBALI SU NAS KO MLADE MAJMUNE. Buntovnici! Gde su sad Srbende ustanici? Njihovi “voždovi”? Skoro svi su Uuz skute Velikog Demagoga što i ne čudi. Ja sam se bunio protiv Miloševića jer je izazvao ratove. Mnogi koje znam su se borili protiv Miloševića zbog toga što je izgubio ratove. Mene je zanimala socijalna pravda a njih nacionalističko licemerje onih koji bi dupe dali za bezbolni odlazak na Zapad i trpanje para u džepove. Naravno da su uz njega. Naravno da smo izgubili. Mi smo najgora generacija koja je izrodila Čedomira Jovanovića i Boška Obradovića kao najistaknutije političare. Mi smo oni koji su se tiskali po Akademijama i KST-ovima gde su nas “štitili” ćelavi džiberi koji s unas prezirali. Bagra beogradska koju niko nije u vojsci voleo, gomila svilenih giliptera koje je JNA slala u Debar, Dolomite ili Divulje. Mladi majmuni, ružni i glupi a danas sredovečni još gluplji i izrazito ružniji. Kroz glavu mu prođu stihovi: Ja ću biti majmun – ti budi majmunica/ karika koja nedostaje nek bude sapunica.
2.
Bekstvo od flešbekova je isključeno. Neko bi to nazvao oštećenjem mozga. Kao loš esid. Kao nešto što je Syda Baretta oteralo u podrum sestrine kuće gde je vreme proveo sa svojim demonima, kičicama i štafelajem. Ima i onih koji to nazivaju posttraumatskim sindromom (PTS). Šta je da je-ja od toga bolujem. Moj je balans da imam sećanja balast . Za razliku od većine ljudi koji se ne sećaju ni šta su jeli juče ja sasvim sigurno znam šta sam radio celog svog dosadašnjeg života. I to mi nije dosta pa svoju glavu punim svi mogućim podacima koji su, uglavnom, beskorisni. Istorija rok muzike, učenje egzotičnih jezika, istorija filma, znam napamet sve prestonice, zastave, grbove, nacionalne valute i barem po tri bizarna podatka o svakoj državi sveta. Opskurni rok bendovi za koje ne znaju ni članovi njihovih najužih porodica. Bizarni gitarski akordi. Suma sumarum-to su beznačajni podaci. Suma sumarum-te tričarije su mi spasile život. One i par talenata o kojima ćemo drugom prilikom.
U ovom trenutku je najbitnije da napravim jaku jutarnju kafu. Da popijem kakao. Čaj. Čašu vode. Jogurt, jer sam mamuran od sinoćnje žurke. U ustima mi se mešaju ukusi svega što sam ujutru popio u poslednje četiri decenije. Osećam da ću povratiti dok ispijam prvi srk kafe. Drugi vraća sadržaj želuca nazad. Treći je blagoslov. Puštam muziku na Deezeru. Želim te živog ili mrtvog, živog ili mrtvog rekla je! Zažmurim i kažem sebi: Dobro je, prošlo je.
Otvaram detinje oči: prastari televizor, EI Niš, crno-beli. Spikerka sveže ondulirane kose govori o tome kako su britanski avioni rano jutros po jugoslovenskom vremenu potopili argentinsku krstaricu Admiral Belgrano. Poginulo je preko tri stotine argentinskih vojnika koji su bili hiljadu kilometara daleko od Foklandskih ostrva.
Ta ista žena, sad u koloru, nastavlja da melje, ovaj put o tome kako su ustaške formacije pucale na srpske jedinice kod Borovog Sela. Zagledam se u njeno lice: probijaju se sede, talasasta crna kosa se povlači, između obrva joj, na moje oči, raste duboka bora “srđica” i ona piskavim glasom govori o tome kako je Slobodan Milošević priznao poraz na saveznim predsedničkim izborima. Novi predsednik Savezne Republike Jugoslavije je Vojislav Koštunica.
Dete gricka svoju dečiju radost i pita mamu gde se nalaze Foklandi i ima li tamo foka
Dečak se smeje dok po stoti put u jutarnjem programu gleda spot Pola Sajmona Call Me Al, s onim poznatim komičarem i onim malim likom s neronskim šiškama za kojeg nema pojma ko je. Uvek se nasmeje kada komičar dune trubom u facu liku sa šiškama a ovaj napravi neku zgroženu grimasu
Tinejdžer hasa crni hleb namazan tankim slojem Dobro jutro margarina
Student ne jede ništa, samo pije jogurt, zuri u prazno i pita se šta će dalje sad kad su oborili Slobu
Sredovečni čovek sedi, pije veliku kafu na prazan želudac, pripaljuje cigaretu i pita se čemu sve ovo
Dijana je otišla i to je krajnje logično. Ostavila me je zbog drugog. Ni tu nemam ništa da prigovorim. Zašto? Zato što vi ne znate Dijanu tako dobro kao ja. Bili smo poznanici, pa prijatelji koji su, valjda, želeli da nađu nešto ozbiljno kao u onim ličnim oglasima pod šifrom: Dođi da ostarimo zajedno. Pošto su se naši umovi dobro poznavali odlučili smo da nam se i tela upoznaju. Shodno tome, kad su se i naša tela detaljno upoznala, nije preostalo ništa drugo nego da se raziđemo onako kako smo se i zbližili. Kroz prevaru. U trenutku kad su se naša tela spojila pripadao sam drugoj. U trenutku kad me je ostavila njeno telo je odavno pripadalo drugom. Šta tu nije jasno? Sordid details following…
Besmisleni trogodišnji brak. Ko jednom izda izdaće ponovo. Četiri puta, za sada. Da sve bude gore izdao sam one žene koje su bile najbolje prema meni. Toliko o tome da se dobro dobrim vraća. Prijateljima, dejama, ideologijama, umetničkim principima nikad nisam zabio nož u leđa. Prethodna rečenica me ne iskupljuje već govori o tome dasmatram da je lakše biti odan bilo čemu i kome osim nekome s kim si u vezi. Ali, i to ću ostaviti za kasnije. Iskupiti se ne mogu ali reći ću ovo: nikad nisam ni pomislio da zavedem devojku ili suprugu nekoga koga smatram poznanikom a kamoli prijateljem. Tako je bilo kad mi je Marica iz trećeg pet rekla da sam sladak i da bi zbog mene ostavila Dekija kojem smrdi iz usta i tako je i danas. Nisam savršen pa šta? Dobili ste jednog savršenog Galilejca pre više od dve hiljade godina i, kako je taj prošao? Ovo su post-postmoderna vremena. Svi smo relativno čisti i relativno grešni.
Elem, sedim, purnjam, kafenišem, pravim “velški češalj” (Džejms Džojs tako zove nameštanje kose prstima), razmišljam o tome kako je Bukovski bio u pravu kad je rekao da je uspešan onaj čovek koji ne mora da radi od devet do pet i na silu se, u roku od manje od pola sata, kupa, pere zube, piša, ždere, sere i klatari u javnom prevozu. Ustanem kad se dan budi, vraćam se pred izdisaj istog. Jebani živote, nisam te tako zamišljao! Bar ne kad sam sanjao da branim teritorijalni integritet moje domovine, Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Češkam se po glavi, skidam perut, još malo “velškog češljanja”. Obučen sam, probuđen, čistih čeljusti, pacifikovan opijatima. Cipele su uredno složene pored vrata. Sijaju se kao kučeća jajca. Šta nedostaje? Ne, nije novčanik., nije torba. Mobilni je na svom mestu. Pljuge spuštam u džep. Krećem prema vratima s tim bolesnim osećajem da nešto nedostaje. Uskačem u gilje. Čelo mi je oslonjeno na studenu površinu vrata. Šta JEBOTE nedostaje?
Nedostaje:
Sine, pazi se. Poljubi tatu. Sad poljubi mamu.
Okej, kevo, nemoj da smaraš. Sve će biti okej.
Da, srce, naravno da ću da ti pustim poruku čim uđem u bus.
Gospođo Aleksić, možete me poljubiti. Haaaa!
3.
Put do posla je moja Via Dolorosa. Jeste, bio je i biće. Kad kažem posao mislim i na školu. Kako je bilo teško odraditi to parče puta između moje kuće Iiškole. Prekratko za autobus, predugo za pešačenje. Naročito ako si u pogrešnom društvu. Evo, od škole pa do pekare na ćošku, to je samo kilometer od stanice prema kojoj štrapaciram, ja sam mnoga prolećna jutra 1986. i 1987. pratio Iskru Matić, moju veliku i neostvarenu osnovačku ljubav. Nisam prevalio preko jezika ono što je bilo očigledno i onda sam, narednih trideset i kusur godina, dumao na temu “šta bi bilo kad bi bilo”. Razočaraću vas: bio sam surovo realističan koliko i danas- ne bi bilo ništa. Mogao sam iz tih zlatastih očiju da pročitam da misli da sam dosta čudan, previše visok i još više trapav. Osećao sam da je to pogrešno ali sam je, svejedno, pratio. Možda zato što nisam upoznao lepšu devojčicu od nje. Ili zbog toga što sam želeo da je vidim onakvom kakva nije bila- moja nordijska princeza.
Za ljubav je bilo potrebno slepilo a ja sam je gledao previše otvorenih očiju. Lagao sam sebe i pratio je tih par stotina metara, iz dana u dan, s par reči zaglavljenih ispod jezika ali ih nisam izgovorio. A zašto? Zbog onog “šta ako”. Nisam ništa naučio iz ovog “iskustva” i tri godine kasnije, sa devojkom slične pojave, ovaj put u gimnaziji. Otpratiš je do kuće ali, nisi deo njene ekipe, ne slušate istu muziku, nisi njen tip, blablabla…. Znao sam da je pogrešno ali… Šta ako? I onda, kao vrhunac svega, prvi put spavaš s devojkom koja ti se uopšte nije dopadala. Dobro duša, a njeno telo? To je već druga priča. Džentlmen nikad ne priča o tome ali, na vašu sreću- ja nisam džentlmen. Haaaaa! Sordid details following…
Da, logično je. Premetnuo sam se iz “šetača” u mladosti u preljubnika u zrelim godinama. Kao sumanut, vođen zlehudom žilom, pokušavam da nadoknadim izgubljeno. Uzaludna trka-ta rupa se nikad ne može popuniti, ma koliko sebe, ili određeni deo tela, gurao u nju. Ta rupa živi kako u osamdesetim tako i u devedesetim, dvehiljaditim. Bez obzira koliko se puta zaljubio, s koliko žena spavao, kod svakog muškarca postoji ono “a šta ako”. Mada, ono i nije toliko strašno kao demon koji se zove Majkl Fjuri (nadalje: MF), trunuo pod zemljom dabogda i benšijke mu pevale nad glavom rastočenom! Ko je MF? Motherfucker! U Džojsovoj pripoveci Mrtvi, glavni junak, Gabrijel Konroj, otkriva da je njegova žena Greta imala veliku ljubav pre njega. Beše to stanoviti MF koji je umro pre dvadeset godina ali ga opet više voli nego Gabrijela. Dakle, svaka žena ima svog Majkla Fjurija, i želi ga mrtvog ili živog, tako je rekla! Samo spomeni njegovo ime i lice će joj biti kao posle vođenja ljubavi! Svaka žena ima svog Majkla Fjurija, ne zaboravi! A ti nisi taj! Kad bude umirala, njene poslednje misli će biti posvećene MF-u a tebe, odanog supruga i oca troje dece, u njenoj glavi biti neće. Ti ćeš verovatno pandrknuti pre nje a na spomeniku će pisati dobrom suprugu i ocu što ne znači ništa jer znamo da su ispod te izlizane fraze sahranjeni milioni papučića i preljubničkih, devijantnih skotova.
Ne slini, Aleksiću. Stani u red ispred pekare. Stomak ti nepristojno zavija. Razmišljaj o tekstualnim delicijama koje ćeš servirati čitaocima. Ao se dopadne tebi valjda će se dopasti i njima. Obojici. Haaaa! Note to myself: moraću da izbacim ovo “haaa”. Em je iritirajuće em treba da zvuči kao šištavo “khhhaaa” iz grla višedecenijskog lančanog pušača što nisi. Navuci masku. Drži distancu od dva metra. Kontempliraj o:
Večitom gladnom malom prdavcu koji stoji ispred zamračenog C marketa (restrikcija struje, grupa II) i drži mesto u redu za šećer i ulje. Zbog čega primatima nikad ne isključuju elektriku?
Gimnazijalcu koji stoji u redu i vreba da kupi ono što su svi već obrstili s rafova
Studentu koji čeka ispred Studentske poliklinike rezultate testova na polno prenosive bolesti (pazio sam, ali, “šta ako”)
Sveže diplomiranom akademskom građaninu koji se oseća krajnje trulo i šuplje dok čeka u redu spred Biroa za zapošljavanje u ulici Stevana Šupljikca
Tako je, dobro je to! Pogledaj u pravcu novogradnje na susednom brdu, anemičnom Suncu i toksičnim titrajima, azurnim, sivim i narandžastim, negde iznad horizonta. Naruči kravica jogurt i dve paštete. Plati, strpaj ih u torbu i kreni žurnim korakom prema autobuskoj stanici. Čekaj dok ne dođe Carstvo njegovo da se tvoj bus pojavi e da bi te progutao i odveo na vožnju koja će trajati petnaest minuta duže jer kruži oko Trošarine kao kiša oko Kragujevca. Ispljunuće te, kad napravi pun đir, dvesta metara od ofisa. Toplo je, nema kiše, budi zahvalan, srećan i gotovo potpuno pokoran! Evo ga! Bus dolazi!
4.
Bljuje mi se od antimaskerskog dela ljudi koji džedže u ovom autobusu, a naročito od prkosne bakice bake s moje leve i općenito od čičajla s moje desne strane. Truckanje voždovačke džade ne ometa tog matorca koji, bez maske, potpuno opušteno, krka jebani žu žu tresući mrve po mojim kolenima. Samoživi skot koji ne samo što može da me zarazi već truni po meni. Kao da korona nije dovoljna. Krkaj, čiča, krkaj, zagušio se dabogda! Paranoišem? Da, vakcinisan sam ali ,šta ako… Okej, gledaću kroz prozor da vas ne smaram. Živopisan je Beograd: svako ima svoju nišu: Čavketov pasaž, ulice Desete irske divizije i Bahtijara Vagabzade. Imamo, čak, i nacistički ćošak. Bus staje ispred zgrade sa grafitima White Powera, STOP BLACK GENOCIDE AGAINST BOERS baš iznad plavo-belo-narandžaste zastava Južnoafričke Republike iz vremena aparthejda na kojoj piše: BOER LIVES MATTER. Pasaž rasizma. Nazovimo ga prolazom južnoafričkog lidera Pika Bote. Možete se diviti predivnim porukama i muralima koji prikazuju crnce koji siluju isprebijane belkinje. Levo vam je obućar. Desno sajdžija. Prijatan vam dan želim.
A onda ti padne na pamet šta sve, pored toga, može biti naci ili pomalo naci u tvom okruženju? Evo, recimo, desetak mladih, snažnih, lepih i drusnih osoba oba pola u GSP-u. Okej, ne izgledaju kao Arijevci ali, šta je jedna od ključnih „značajki“ nacoša? Prezir prema „nižim“ bićima, rasama ali i prema onima koji pokazuju bilo kakvu slabost-fizičku, mentalnu, emotivnu, ili su, jednostavno, „u određenim godinama“. Kako to pokazuju naši „Novi Arijevci“? Niko od njih ne nosi maske. Briga ih za pandemiju jer, zna se, pandemija je za matorce a zezanje za one između 18 i 24. Oni to prebrode kao malu prehladu, ako ih, i kada ih, dokači. Stari (svi preko 30) mogu da crknu ili da ostanu obogaljeni od boleštine. Ne moraju ni da se vakcinišu jer-sterilizacija. Neće se oni prevariti! Postaće bezdetni mlađahni Srpčići i Srpkinjice ako uzmu kletoga fajzera il kineza. Okej, ne moraju, ali neka stave barem prokletu masku na lice. Ali ne-because you are young and you don’t give a fuck. Budućnost je samo za nas a ostali mogu da crknu. Kao onaj nežni song iz Kabarea: Tomorrow belongs to me. Prestrog sam?
A s kim antimaskerska omladina deli iste stavove? Sa onom starijom ženom gordog lika koja sedi do prozora i vrti brojanice, ponosnom na to što nema parče tkanine preko labrnje jer nju Gospod čuva za razliku od katolika, muslimana i pagana na koje se kamenjem baca. Njihov je antimaskerski istomišljenik onaj čovek razrogačenih očiju koji stoji pored zadnjih vrata. Zašto? Zato što je on svestan da se od njega krije istina o vinčanskom poreklu Srba kao i o tome da je Zemlja ravna ploča oko koje se vrti Sunce a strava se saliva uz pomoć topljenog olova. Ili se možda slažu s onim simpatičnim kratko ošišanim momkom koji na mišici nosi keltski krst- neonaci simbol koji je, možda, baš on naškrabao na onom „ ćošku Pika Bote“ s početka priče. Ne bi me čudilo da je njemu zaista više stalo do burskih života nego do naših? Evo, danas se zarazilo sedam hiljada ljudi a četrdeset umrlo. Da li vas je briga? Pa eto vidite.
.Elem, bus staje i svi vi divne devojke i momci, kao po komandi, lepi i snažni, istrčavate kod sportskog centra. Bez jedne jedine brige u svojim glavama. Oh, you pretty things… Nogom stani, maskicom mani, neka crknu (bukvalno) svi naši dušmani. Budućnost pripada vama, ostali su prošlost a u prošlosti se, zna se, ne može živeti. I zato, kao uzdarje od nepristojno matorog čoveka, eto jedne lepe pesme za vas koji ćete pobediti sve krhko, ružno, slabo i matoro:
Now Fatherland, Fatherland, show us the sign
Your children have waited to see
The morning will come
When the world is mine
Tomorrow belongs to me
Autobus prolazi pored groblja u senci breza. Ne, ne želiš da misliš na rođaka mornara koji je stradao kad je skakao, mrtav pijan, na palubu broda u barskoj luci. Oprostili ste se od njega onog istog dana kad je, tri rake dalje, sahranjen, pamtićeš to ime zauvek, Milan Mladivuk, rođen 1970, poginuo 1991. godine, nedaleko od Vukovara. Opojao ga je ko čep pijani pop, mrmljajući na iskrivljenom staroslovenskom. Deset metara dalje se presijavala minijaturna verzija Ravanice-grobno mesto Danila Matovića-Matute, opakog dorćolskog dilera droge, tri godine starijeg od Mladivuka koji je prethodne tri godine punio stranice crnih hronika a rake svojim neprijateljima. Osam godina kasnije, tri stotine metara niz drum, oprostio si se od druga iz komšiluka kojeg je odnela retka autoimuna bolest.
U ovakvom istom autobusu, pre šest godina, razgovarao si, ako se to može nazvati razgovorom, a u suštini je bio nepovezani monolog, sa Arančom, jednim od poslednjih džankija iz komšiluka. Drobio je autoritativnim glasom, oštro te streljajući pogledom o tome (iako ti je bio samo pznanik kojeg si par puta sreo na žurkama) kako te bolje poznaje od svih, kako te provalio, kako si jako uobražen i od tebe nikad ništa biti neće. Strpljivo si izdržao do sledeće stanice i izašao napolje. S džankijem se ne valja raspravljati. Tri meseca kasnije ti je Arančin komšija, Džoni Raspad, saopštio da je Aranča umro od overdoza. U glavi ti se nižu slike rodbine, prijatelja, poznanika kojih više nema. Kažeš sebi da je nemoguće, prošlo je dvadeset, trideset sekundi a njihovi likovi se i dalje nižu, njihove reči, osmesi, lepe i ružne stvari koje si delio s njima. Želiš da prestaneš da misliš o mrtvima ali ne ide. To je pomor! Na mnoge si zaboravio ali sad, prikovan za ovo muzgavo sedište, na vedar jesenji dan, ti možeš da misliš samo o smrti, o banalnosti života, o svemu onom što si zaobilazio u širokom luku i pravio se da ne postoji. Nema logike, nema smisla, nema nikakvog jebenog smisla, nemas Božjeg plana, nema Velike Vizije kojom se može opravdati tako nešto. Ne može se otići lagano u tu dobru noć. Besneo ili ne besneo protiv umiranja svetla, progutaće te.
Dah ti utekne u trenu. Osećaj je kao kad tresneš leđima na beton. Posmatraš svoje šake. Tresu se kao da imaš epileptični napad. Prođe ti kroz glavu: šta će reći ljudi? Prokleti konci maske mi grebu lice. Mravi ti gamižu ispod kože. Pljuvačka ubrzano sliva niz grlo, ide ukrivo, grlo se steže. Lije, ne prestaje. Masiraš jednom rukom vrat, pokušavajući da opustiš mišiće . Kao zaraženi korona virusom, kao Džordž Flojd pod kolenom belog policajca, JA NE MOGU DA DIŠEM! Brzo, stavi šake na butine, pređi njima preko butina par puta. Diši na nos. Zaboravi usta. Na nos diši i izdiši. Sitno, sipljivo disanje. Sklapanje očiju. Taaako. Dešavalo se to i pre. Živ si i relativno zdrav. Napadi panike su normalna stvar u nenormalnim vremenima. Obriši znoj s čela. Tako. Sad otvori oči. Među ljudima si. Na pola puta do posla. A sad me lepo saslušaj. Lamentu nema mesta: nije te snajper, s dva kanistera vode u rukama, pogodio u glavu kad si imao dvanaest godina.Da li si umotan u bodljikavu žicu, poliven benzinom i spaljen? Nisi? Nemaš pravo da kukaš! Živ si i ideš na posao, matori prdonjo! Ne, ne tešiš se tuđom nesrećom, samo ne treba preuveličavati stvari.
U ovakvim situacijama pomaže da skreneš pažnju na nešto što godi oku. Recimo, ona lepa devojka na sedištu tik do “harmonike” autobusa. Visoka plavuša, bež suknja i rezedo bluza, duge alabasterske noge, tanki listovi (što sugeriše da je tigrica u krevetu ali, to je samo moje mišljenje), koketno ih prekršta, izbegavajući poglede napaljenog autobus dok joj fine, blago naprćene grudi podrhtavaju ispod bluze. Vrat joj je dug, sa jednim diskretnim mladežom kod jugularne vene, vilica porcelanska, jagodice visoke, slovenske, oči plavosive, nos malen i ponosan kao kod princeze. Kosa joj je vezana u rep, zlatasta, sa smeđim pramenovima. Glavu okreće malo na jednu malo na drugu stranu, kao da je turistkinja koja razgleda bizarnu zemlju. Neće se zadržati. Ovde je na proputovanju. Antimaskerka lepa.
U svakom autobusu u koji uđem vidim najmanje tri devojke ili žene koje mogu nazvati zgodnim, privlačnim, prelepim čak. A mnoge od njih su seksi, lepuškaste, šarmantne s jednom ili dve “nepravilnosti” koje im ne oduzimaju mnogo na lepoti a daju na osobenosti. Ali, kao i plavuša koju proždirem pogledom (gledam u stranu, snimam je perifernim pogledom, naravno) mnoge od njih imaju isti problem. Njihov govor tela, gestikulacija, glasovi ne odgovaraju onome što vidim. Postoji proporcija ali je tu malo stila, ženstvenosti. Ista stvar, iako ih posebno ne zagledam, važi za muškarce- iza balkanskog mačizma, drčnosti, krupnih, visokih, plećatih ljudi s ”hajdučkim genima” skriva se bahatost, samoživost, prostakluk i, neretko, kukavičluk. I to najviše kod onih koji deluju kao alfe. S druge strane, one “prosečne”i ”prosečni” znaju da iznenade, one koji ne znaju pravo stanje stvari, svojom strašću, snagom, hrabrošću i ponosom. Deluje da je kod nas sve okrenuto na tumbe i da holivudski stereotipi o privlačnim ženama i snažnim muškarcima kod nas ne važe. Naši super-junaci moraju da budu karakušljivi Jovica i bucmasta Marica. Dugo nam živeli!
Kad smo kod toga kako ne treba suditi knjigu po koricama: nikad nisam video skladnije, lepše ljude od porodice Pater Ditera. Bilo je to neposredno posle mog brazvoda. Odjurio sam u Grčku da napunim baterije, iznajmio dfokrevetnu sobu u Vuruvuruu i- pravac plaza. Bilo mi je malo neprijatno, moram reći, jer me gazdarica Marija, zavijena u crno od glave do pete gledala, baš kao i njena lepuškasta ćerka, kao manijaka. Muškarac koji sam odlazi na letovanje? Pa gde to ima? ! Oko mene su u apartmanima bili mladi narajcani parovi svih seksualnih orijentacija i noću nisi mogao da zaspiš od silnog stenjanja na srpskom, nemačkom, poljskom,engleskom i albanskom. Gazdarici to nije smetalo. Opsedalo je to što se iz moje sobe nije čulo ništa. Plus sam se uklapao u profil serijskog ubice: samac, belac, sredovečan. Stara se izokola raspitivala kad će moja žena stići. Posle se, kad sam rekao da nemam ženu, raspitivala kad će moj ljubavnik stići. Kad sam joj rekao “nikad” ona je prokomentarisala to ovako: “Znam, teško je kad ti muškarac slomi srce” i pokazala glavom na svog spečenog čoveka, Markosa, koji je dane provodio na verandi, u kupaćim gaćama, razdrljene košulje kratkih rukava, ispijajući frapantne količine frappea i igrajući bekgemon sa svojim ispisnicima dok su stara Marija i njena kći Ana ginule od posla. Pojasnio sam Mariji da me muškarci ne zanimaju i da sam, kad sam rekao “nikad” mislio da neće taj tip doći nikad zato što nikad nikakav tip nije ni postojao jer me zanimaju isključivo žene. Marija me pogledala tužnim zelenim očima, promumlala nešto na grčkom, prekrstila se i otišla dalje svojim poslom. Uglavnom, posle toga me više nikad ništa nije pitala osim da joj ostavim ključ kad sam odlazio.
Elem, Pater Diter je čovek u pedesetim, bez grama sala, mišićav, u perfektnoj kondiciji, zlatokos, plavook i, generalno, prokleti Arijevac. Žena Patera Ditera ima telo Afrodite i, da nema ožiljka od carskog reza, niko ne bi mogao da zaključi da je ikad rađala. Deca Diterovih su zlatna i skladna na mamu i tatu. Momčić i devojka. Devojka za nijansu više liči na mamu a dečak više na tatu, mada, s obzirom da supružnici imaju slične crte lica, teško je pogoditi ko je tu tačno na koga povukao. Našlo se dvoje narcisa i napravilo dve replike, po jednu od svakog pola. Diterovi sui dolazili na plažu svakog jutra, tačno u devet nula-nula, razmeštali se u formaciji kvadrata: Pater- gornji levi ugao, Mater- gornji desni ugao, sinak- donji levi ugao i kći- donji desni ugao. Sledilo bi mazanje faktorima, doručkovanje, kupanje-tačno pola sata, pa sunčanje i ponoviti postupak. Tela su im postala bronzana za tri dana. Za njihove peškire se nije lepio pesak. Mater i Pater su tečno govorili nemački, grčki, francuski i engleski. Konobari koji su im liferovali isključivo voćne sokove su mrzeli Diterove a Patera pogotovo: em im nije davao napojnice em bi se uvek nervozno obrecnuo na onog ko mu nešto donese, kao da ga je baš u tom trenutku prekinuo u nečem važnom. Što je najgore, nisu mogli ni da ga psuju jer je Pater tečno govorio grčki pa su ga malakom nazivali iza njegovih leđa, u pola glasa.
Inače, Patera sam znao od ranije. Kolega pisac, nekadašnji profesor germanistike a danas imućan biznismen koji valja belu tehniku. Pravo ime: Milorad Ralević, očigledan dokaz postojanja seobe Slovena na Balkansko poluostrvo. Voli sve nemačko a naročito red, rad, disciplinu i štednju pa iz tog razloga letuje s porodicom u Vuruvuruu.
Pozvao sam ga, tog prvog dana mog samačkog letovanja, na piće u baru na plaži. Za divno čudo-pristao je. Gotovo uopšte ne pije već sedam godina i ne pada mu teško a i pre je pio malo. Ponekad čašu crnog vina uz večeru. Jedno pivo neće promeniti ništa. Širi svoje neboplave oči dok plaćam naš račun i dajem bakšiš kelneru. Nabacujem šalu da ne želi da kelner pomisli da smo Nemci i da škrtarimo s napojnicama. Pater kaže da se za njega po pojavi to može reći. Odgovaram kako se za mene može reći samo to da sam belac koji nije Norvežanin. Pater, kezeći se prostački, primeti da moje lice stoji u enciklopediji pored pojma “dinarski tip”. Da, da, čuo sam to million puta. Hajde dalje… Skrećem razgovor na neobičan prsten koji Diter nosi na domalom prstu leve ruke Iskrivljeni crni krst na zlatnom polju. Pater mi priča o redu Vitezova Sv. Deziderija čiji je član. Da skratim priču: Masoni 2.0, kvazihumani, devijantni kučkini sinovi umešani u gomilu sumnjivih poslova koji po pravilu vode do računa na Kajmanskim ostrvima. Tri piva kasnije (ja sam još na prvom), Pater Diter, razvezanog jezika, melje, neprestaje što kaže narod,o tome kako sam ja rastrošan, pesimističan tip kojeg je žena zbog toga ostavila, kako moji levičarski sentimenti nisu politička ubeđenja, kako trebamo da uđemo u EU i NATO, kako samo ludaci (ok, ja sam ludak) i neradnici mrze Vučića koji će “da sredi stvari s Kosovom”, kako naša ekonomija cveta, nezaposlenost pada, ostvaruje se sve ono što demokrate nisu smele da urade und sofort.
Pitate se sad, kako sam mogao da trpim Patera? Zašto mi je trebalo njegovo društvo? Odgovor-zbog njegove ćerke. Siromašni, besposleni, sredovečni razvedenko ne može da predstavlja nikakvu opasnost po čast Paterove male. Prolazi pored njih svakoga dana, javlja se, razmene pokoju rečenicu i krišom motri na njeno izvajano telo dok ona kao sumanuta kucka na androidu porukice svom dečku Urošu, odlikašu i plejmejkeru košarkašog tima Ekonomskog fakulteta. Tri dana docnije, pod tuševima, dolazi do sudbonosnog susreta Lidije, Paterove ćerkice, i mene. S neba pa u rebra ona mi, dok sapunja svoja ramena, kaže magične reči: Ti bi mene guzio, a? Prešao sam četrdesetu, ne znam za stid, ali, u tom trenutku sam bio kao onaj osmogodišnji Aleksić koji je prvi put u životu video držeću sredovečnu tetu u toplesu na plaži u Žanjicama. Sva krv koju imam u svom mršavom telu mi je jurnula u obraze. Razvukla je ledeni paterditerovski kez i nastavila, mirnim glasom, kako bi volela da to pokuša s nekim matorcem kao što sam ja. Ne zato što je privlačim. Uroš je neuporedivo bolje građen od mene i prilično obdaren već, čisto onako, da vidi koliko matori može da izdrži s njom. Želi da me iscedi, da je molim, da joj kažem da ne mogu više. Odgovaram joj, što mirnije mogu, da se može dogoditi i obrnuto. Ne veruje mi. Okej, postoji samo jedan način da sazna.
I tako sam da parafraziram Nika Kejva, proveo sedam dana među njenim nogama, tugujući za (bivšom) suprugom. Ne želim da se hvalim ali, tih dana svi ti Srbi, Poljaci, Nemci, Albanci nisu mogli da spavaju od nas dvoje. Svako jutro mi je, u mom jebanjarskom Danu Mrmota započinjalo isto- znojav, sam u zgužvanoj postelji (zbrisala bi odmah posle “ceđenja”), bolnog tela, utrnulog od silnog stiskanja, milovanja, sudaranja i griženja, s mudima od betona, odvukao bih se do terase s mrljavo smućkanom neskafom, izvalio u stolicu od pletenog pruća i polako restartovao posmatrajući horde pijanih ukrajinskih turista koje su se razilazile ispred lokalnog noćnog kluba. To bi tako trajalo pola sata-sat, sve dok ne bih postao dovoljno sposoban da se odvučem do kupatila i sperem sa sebe postkoitalne mirise. Nisam siguran da li sam se na tom odmoru podmladio s malom patericom ili omatorio za pet godina. Smeškao sam se pomišljajući na razgovor s njenim taticom- iz dana u dan mi se žalio kako njegova ćerka odlazi da se viđa s nekim momkom. Bezočno vara svog Uroša kojeg Pater vidi kao budućeg zeta. Napaćena je duša Pater koji shvata da mu karma uzvraća udarac: nekadašnji ženskaroš plaća za svoje grehe iz prošlosti gledajući svoju razvratnu ćerku i ne može ništa povodom toga, Bog Otac Porodice, omnipotentan i omniimpotentan. Da li sam osećao veće zadovoljstvo kad sam “tešio” Patera ili kad sam opaljivao njegovu ćerku? Mrtva trka.
Lidija je bila manje gipka i spretna u krevetu nego što bi se, po njenom agresivnom seksi držanju reklo – znala je da me prilikom menjanja poza zakači nogom po licu ili mi zgnječi lice butinama, ujede za nezgodno mesto ali, to mi nije smetalo jer joj entuzijazma nije manjkalo. Nije bila najbolje usklađena sa mnom ni što se tiče tajminga vrhunca – bila bi gotova za minut ili dva. Volela je da uživa ali ne i toliko i da pruža zadovoljstvo ali, promenili smo i to i pokazalo se da je na kraju više volela da ugodi nego da joj ugode. Obuka je, kao što rekoh, bila veoma intenzivna. Imala je bolesnu maštu koja me je fascinirala. Već drugo veče našeg seksanja…Ne mogu da prevalim preko jezika. Odbio sam joj od svih uvrnutih stvari koje je tražila samo jednu- nisam joj dao da me sodomizuje prstima. Čak I ja imam granice. U jednom trenutku , dok sam je uzimao s leđa na škripavom krevetu prosiktao sam: Eto ti Marija, sad me čuješ! Jesi li srećna? Lidija me pogledala preko ramena i upitala ko je Marija i da li možemo da je ubacimo u trojku. Ćuti, Lidija, ćuti i prepusti se. Jeste, uživao sam s tobom više nego s ijednom pre tebe ali nikad nećeš biti moja Mišel Fjuri. Khhhaaaa!
5.
Odvratan sam, vulgaran? Ljudi se menjaju s godinama. I to nagore. Ni ja se ne razlikujem po tome od drugih ali se trudim da se ne nazlim mnogo.Ovaj starinski glagol dobro opisuje ono što živimo, sa koronom i bez nje. Nije stvar samo u zlobi i zavisti. Čaki kad ljudi deluju operisani od te dve mane, oni često imaju nešto još gore od toga a to je ubedačenost. Nije dovoljno propasti . Potrebno je ceo svet povući za sobom. Izvući bolesno zadovoljstvo iz toga. Svoj osećaj manje vrednosti lečiti glumatanjem kafanskog balkanskog superiorka koji, kao Švaba tralala, ponavlja: A ko si mi bre ti? Šta ti misliš ko si? Evo, ovaj čičajlo što i dalje ždere jebani žužu i drobi po meni, on je taj. Kad se nažvizdi u kafani taj ponavlja ovu mantra sve u 16 i 17. Taj superiorko, što je nadmeniji to je očajniji, mračniji, agresivniji. On ne radi ništa i ne doprinosi ničemu osim stvaranja emotivnih crnih rupa. Gazi po tuđem samopoštovanju jer ne ceni samog sebe. Nema ničeg goreg za njega nego da mu se zagledate u tupave oči i kažete, nakon kraće dramske pauze: Razumem ja tebe. Bez objašnjenja. Jer će tad ta naduvana mešina znati da ste ga skenirali u milisekundi.
I, ne dajte se zavarati: taj zlojeb nije tamo neki Bata Živojinović 2 ili tako neki streotipni Srbenda. On je nekad maskiran u političara koji propagira evropske vrednosti, nekad je jedan od onih finih, zabrinutih građanista koji “nikad nisu bili članovi nijedne partije” i to ponavljaju kao mantru gde god da se pojave, kao da je to Bog zna kakva preporuka za bilo šta. A najgori je kad je u svetu umetnosti koji, iako je njegov deo, mrzi iz dna duše. Taj pijani cinik, sterilni um koji može biti obrazovan na Oksfordu ali ne vidi dalje od u se, na se i poda se melje stalno jedno te isto: Kraj je tu, kataklizma je tu, naša umetnost ne valja, naš jezik ne valja, mi smo predodređeni za umiranje i onda, u želji da potvrdi svoju posebnost, taj lažni hedonista demonstrativno loče i juri u postelju sve čemu kuca srce. Ako je umetnik onda obično prezire ono što radi, viče mlađim kolegama: Oni pre nas su osrednji, mi smo loši a vi deco ste još gori. Cereka se kad se nekome u društvu otme prostoproširena rečenica ili nešto lirski, eterično. Čemu umetnost ako se ne može pojesti, popiti ili pojebati? Misao veka je: hajde da se malkice provedemo pre nego što sve ode u materinu.
Ako mislite da je takav čovek neki morisonovski harizmatični prorok propasti-nije. Taj, koji srozava druge da bi uzdigao sebe (kojeg, videli ste i sami, mrzi iz dubine duše) nije neki lakomisleni hedonista ili istinski posvećeni autodestruktivac. Jer, potrebna je vera u sopstveno sagorevanje, u to da ste, ma kako to patetično zvuči, “prokleti pesnik”, da bi prošli kroz pakao banalnog hedonizma. Iako izgleda da ne zahteva, totalno samouništenje traži samodisciplinu. Treba iskreno voleti ili mrzeti život. Nema sredine. Ali, to nije slučaj našeg superiorka koji će pozirati s cigaretom i popiti ponekad koju više ali će, u suštini, smrdeti u ćošku, brojati vam zalogaje, gutljaje, dimove i sipati fraze kao: Ovo će te ubiti. Kao da je njega briga? Jer, taj balkanski Barbarogenij je, zapravo, jedan smradni isprdak koji štekuje parice, kao hrčak gomila zimnicu, klanja se, pezi, rektalno speleologiše, drhti nad svojim bednim postojanjem od zore do ponoći, a pre svega mrzi svakog ko je odlučio da pređe crtu. Tačnije, on se hrabrim ljudima divi, mrzi ih, ne razume ih i plašiiha se istovremeno jer oseća da će ga takvi ljudi povući za sobom u provaliju. A što da ga ne povuku kad je sam rekao da je sve propalo? On je, nota bene, oličenje svega što je naopako u ovoj zemlji i ako se neko nekad pitao što revolucionarni zahvati ne pale kod nas taj neka prvo pogleda i sagleda narečenog superiorka.
Nisam se nazlio, uprkos svemu. Bar ne preko svake mere. Imao sam svaki razlog da to uradim i lakše se uklopim u opšte ludilo.Prošli smo lakat krivinu na ivici šume. Uskoro ću izaći. Do ofisa je još jedna stanica ali moram. Da se protegnem i isplačem. Na ovoj stanici, u autobusu, pre više od četrdeset godina, rođak mi je saopštio istinu: svi ćemo umreti. Imao sam pet godina. Sećam se da sam pomislio: smisliće neki lek za besmrtnost dok ja odrastem. Četrdeset godina kasnije se vozimo u raspadnutim autobusima i ne možemo da suzbijemo pandemiju a o drugim bolestima i da ne govorimo. Životni vek se smanjio u Srbiji.
Na ovoj stanici je, 1994. godine, u autobus ušao čovek staklastog pogleda, go od pojasa naniže, s jezivim opekotinama na nogama i zadnjici i mirno seo na sedište kod vrata, kao da to nije ništa čudno. Možda je, u svojoj glavi, on nosio gaće i pantalone
Na ovoj stanici mi je Dijana rekla da ne želi da ima decu. Zbog karijere rekla je, a i prekasno je. Pre mesec dana je, čuo sam od zajedničkog poznanika, rodila blizance,ogromne klince od po četiri kile
Nisam se nazlio, kažem, ali je iz mene iščupano nešto vredno. Retko se radujem, a i kad taj trenutak dođe, brzo mine. Zašto? Zbog toga što se plašim da će posle trenutka velike sreće doći do velike patnje koja će svojom snagom nadilaziti sreću, zgromiti je i progutati.
Sećam se, kad sam jedno jutro, sav srećan, dojurio na čas fizičkog. Bio sam drugi razred osnovne. Nisam imao neke posebne razloge za radovanje- probudio sam se, doručkovao, spakovao i odjurio u školu. Ali, nešto veselo i dobro je skakutalo u meni. Voleo sam sve oko sebe- vedro nebo, miris pekara, decu koja su u školskom dvorištu šutirala zelene raspukle plodove indijanskih jabuka u obliku mozga. Zviždukao sam Moju prvu ljubav od Haustora koju sam tog jutra prvi put čuo na radiju. Bio sam srećan zbog banalnih stvari. Onih koje me drže u životu. I onda sam popio šamarčinu od nastavnika fizičkog koji je potom rekao: Šta mi se tu smeškaš koji kurac?
Moji rođaci su poginuli u izbegličkoj koloni na putu za Banja Luku. Zasipali su ih meci iz aviona dok sam ja prvi put vodio ljubav sa Hanom Laković, mojom najvećom studentskom ljubavlju
Jedne noći sam pozvao društvo u pivnicu da proslavimo izlazak mog novog romana i popio “fin” šamar. Moj tadašnji drugar je samo ćutao, ispijao piva, izbegavao razgovor sa mnom i to je postalo tako neprijatno da su svi oko mene zaćutali. Razišli smo se nakon manje od sat vremena. Ogadio mi je i roman i piće i pisanje Ii prijateljstvo. Bar za neko vreme
Drugi bivši prijatelj mi je, a baš smo bili veseli i raspričani, dugo se nismo tako smejali, saopštio onako usput, posle četvrtog piva, da je video moju ženu s drugim muškarcem. Rekao je to onako, beogradski, šmekerski, ležerno, sa zapaljenom cigaretom i bogartovskim pogledom
Možemo do sutra vrteti priču o slovenskoj duši i južnjačkom temperamentu ali postoji ovde ta mračna crta koja prezire sreću. Baca je u ćošak, kao beskorisnu stvar. Teži se jednoličnom, mirnom, ponavljajućem, sigurici. Samo patnja donosi katarzu a sreća priziva patnju. Postoje dve dominantne kategorije ljudi: oni koji mrze sreću i oni koji je se plaše. Ja se pomalo pribojavam se sreće. Leka nema ali bi mi lakše bilo kad bi me ljudi pustili da se radujem do kraja, da ne budem stisnut, da se osvrćem svakih pet sekundi oko sebe, očekujući neku sarkastičnu opasku. Oprezno, uvek oprezno s ljudima, meri svaku reč, nemoj ih odbaciti ali ih nemoj ni grliti. A tako su prokleto stegnuti i hladni- gori od onih severnjaka i Engleza kojima to pripisuju. Jer, kod nas se vrhuncem mudrosti smatra da nekoga nadmudriš, da ga verbalno pobediš, zavrneš, zajebeš, sjebeš, uniziš. Zato se naša komunikacija svela na proste informacije i nadmudrivanje koje varira od odbrusio sam mu kako valja do alsamtigašukno. Nemoguće je izračunati koliko se vremena, energije, pameti prolilo na verbalno proseravanje koje, kako nacionalni superiorko tvrdi, pokazuje bistrinu i vitalnost našeg naroda. Nastavio bih dalje na tu temu ali sad stvarno moram da izađem.
6.
Glavinjam dobro znanim putem kroz drvorede nasumično posađenih topola i borova. Nekome bi se učinilo da sam tu, na stazi koja je izlizala moje cipele, u Godini Đavoljoj 2021. i prevario bi se.
Moja bosa detinja stopala gaze po tresetištu Tare, na ekskurziji u drugom osnovne. Miriše na borove i ozon koji nisam omirisao poslednjih tridesetak godina.
Nebo nad mojom glavom je brutalno bledoplavo, kao ono koje me uvek porazi kad god se dokopam Grčke.
U očima mi je mahovina koja se nahvatala na karnacima i dolmenima Bretanje.
U ušima mi odjekuju glasovi na katalonskom i španskom u maloj konobi na litici Kap De Kreusa, najistočnije tačke Iberijskog poluostrva koja liči na površinu Meseca.
Hladi me vetar koji se spušta s Alpa na Halštatsko jezero, otrežnjujući i precizan.
Klizim kao onda kad sam, na ekskurziji “Stazama revolucije 87”, brodio plavozelenim Kozjakom, najvećim od Plitvičkih jezera.
Ta dosadna ruta postaje za mene mala Aleja lepih sećanja koja me opušta pred ibretnu rabotu. Moje telo je opaljeno i sigurno, muževno i čvrsto, kao onda kad je Dijana izašla iz vode Južnog Jadrana i privila se uz mene hladnim, iskričavim, neosunčanim grudima.
I onda, usred tih fantazija, prenem se i shvatim da drvoreda više nema. Samo sterilna skladišta pored puta. Staza me vodi moj mrmotovskom ishodištu i teskoba raste u grudima, kao pred buru:
More od olova i nebo od borova
Udaljeni glasovi koji se miješaju
kao što to pesnik reče.
Teško škotsko indigo nebo koje preti da mi padne na glavu. Proganja me poput magle koja se obrušava na grimizne doline iz pravca Highlandsa.
Katastrofa sledi, oličena u tri prljavosiva oblaka u obliku orlušina koji su visili iznad moje glave dok je oluja čupala suncobrane ilomila ligeštule a pijavice s Egejskog mora pravile vrtloge od kojih se i starim ribarima krv ledila u žilama.
Obrušava se na mene kao lavina koju sam, kao momak, preživeo skijajući se po zlatiborskim vrletima.
Nisam trebao da budem tako srećan na svim mestima koja sam posetio i sebi dajem lažnu nadu da ću ih uskoro ponovo videti. Čovek koji odluči da se ovako zakopa u poslu kojem ne vidi svrhu ne treba da kontemplira o boji paprati po škotskim brdima u jesen i poredi je s kosama tamošnjih devojaka. On ne sme da sebi daje oduška u nerealnom već da uroni u banalno, bez razmišljanja, stubokom. Ukoliko to ne učini trpeće udarce nevidljivog protivnika koji će ga možda pustiti da izdrži do treće runde ali će na kraju, svakako, pasti. Taj I takav čovek ne sme da čini ono što će ga pocepati na dva čoveka: jednog koji stvara iz srca kod kuće i drugog koji stvara preko one stvari na poslu. Uvek će imati osećaj da vara samog sebe jer, ako ne zaroni potpuno u bnanalno, njega neće ispuniti novi televizor straobalnih dimenzija, kupljen na dvadeset i četiri rate, štekanje dve godine da bi odleteo do Sardinije ili malo bolji auto koji će otplaćivati narednih pet godina. Iskupljivaće se on, bar mu se tako čini, svojom umetnošću ali ona, gle čuda, nikad neće dostići popularnost njegove reklame za zube. Štaviše, verovatno će sam sebi biti finansijer i platiti da mu izađe, recimo, knjiga poezije. Ali, nju će pročitati slabo ko, on će izgubiti pare, a reklama za pastu će biti svuda. Doduše, par sedmica. Posle toga će uslediti neki drugi isprazni zadatak. A knjige poezije, smeštene u kutiji Pepito banana, će sakupljati vlagu u poetinom podrumu. Žicar i pesnik će mrzeti jedan drugog i nijedan od njih neće, nikad, biti zadovoljan. Kad već spominjemo podrum-eto meni moje firme!
7.
Šta je najbitnije u bilo kojoj seriji? Reklame. Radnja, zaplet, likovi, gluma? Daj zajebi. Naše serije su: something, something pa reklame pa opet something something. Šta je najbitnije u političkoj emisiji? Ono od čega se živi, a to su reklame. Šta prodaje umetnost? Opet reklama. Šta čini kvalitet hleba? Dobra reklama. Koliko te ispunjava da stvaraš nešto što je toliko bitno? Ni najmanje. Postoji određeni rok trajanja čoveka u ovom poslu. Ukoliko ne postaneš šef, Merlin koji čita želje razmaženih mušterija, koliko možeš trajati? Tri godine. Ja sam u ovome već pet godina u kontinuitetu. Reklamirao sam sve od uložaka do časopisa koji se bave vlaškom magijom. Za mene nema nepoznatih gadosti. Dođi sa pet svežih ideja sutra. Uradi mi ovo za pola sata. Otpustiću te ako ne osmisliš celokupnu kampanju za osam sati. Sve ovo sam iskusio na svojoj koži. Umirao sam, kao prava kukavica, stotinu puta u sekundi a sad me zovu u šefovu kancelariju. Nikad me pre nisu zvali u šefovu kancelariju petkom.
Kako mrdaju preplašenim nosićima moje kolege, ko mrmoti. Znaju tačno šta će biti sa mnom. Sad im je lakše. Muko moja, pređi na drugoga. Jebote, cela zemlja je u strahu od neuspeha i cela zemlja je promašaj. U ovakvu Srbiju se iz tuđine vraćaju samo dve kategorije ljudi: deca i fukara, deca jer ne znaju a fukare jer žele da se još okoriste. Vukljam se kao osuđenik na smrt između stolova ofisa okrečenog u belo, kao bolnička soba. Nekadašnji pisci, ogrezli u banalnom, baš kao i ja, klimaju mi glavama. Bar neki od njih. Većina me i ne primećuje jer su njihove prestarele oči prikovane za monitore. Sredstva za šuljeve, homeopatski lekovi, reklamna kampanja za vladajuću interesnu grupu. U čemu je razlika?
Pognute glave, pomiren sa svim, slušam šefovu presudu: mislim da je došlo vreme da prekinemo saradnju. Pa da, petak je, dan kad se najlakše i najlepše otpušta. Hteli smo da ti to kažemo i ranije jer, jednostavno, saradnja nije išla u dobrom smeru, ne smatraj ovo za kraj već za novi početak, isplatićemo ti platu za ovaj mesec i sva ta sranja. Potreban nam je pobednički duh, možda imamo prevelike zahteve, ali to kod tebe više ne osećamo. Dugo si u ovom poslu. Možda treba da se okušaš u nečemu drugom?
Ne slušam ga više. U mojoj glavi je raspomamljeni difovac na času kung-fua koji, onako zlatast i rumen, pita mog drugara Dekija da li više voli lavove ili konje. Deki kaže: konje. Difovac ga zajaše i kaže: Ko voli konje voli više od lavova njega će jahati celog života. A klinci se smeju. Svi osim mene. Pobednik! Kralj životinja! Da je mene pitao I ja bih rekao daviše volim konje. Eeee, pogrešan odgovor! Pa šta? Ja sam gubitnička raga, okej, kapiram analogiju, išibajte me, zabole me. Ono čega niste svesni je da ste mi, I ne znajući,zaista dali novu priliku. Danas umire onaj žicar koji me davio sve vreme, sahranjuje ga onaj alkoholisani pop a na sarani je samo neki matorac koji proždire žužu na daći. Zagušili se svi oni dabogda! Da me niste otpustili ja ne bih dao otkaz ali-hvala vam što ste mi olakšali. Mogu da dišem, jel me čujete? Mogu da dišeeeem!
Pogled na špicu, čini se, je dovoljan da da odgovor na to pitanje: scenario Oliver Stoun i režija Brajan De Palma. O Stounovom angažmanu na strani holivudske levice (koja se gura od medija , sa svim svojim nijansama crvene i ružičaste u jedan nesrećni pojam “liberals”) je rečeno već mnogo toga a i sam autor je svojom javnom kritikom američkog imperijalizma konkretno objasnio svoje stavove. De Palma je, specifičnim smislom za satiru, još od filma Zdravo mama (1969), kritikovao američku politiku u Vijetnamu kao i licemerje potrošačkog društva što čini i dan danas. No, šta je sa konkretnim filmom?
Scarface (Lice s ožiljkom) je nastao kao rimejk gangsterskog filma Hauarda Hoksa iz 1932. godine koji se bavio sukobom italijanske i irske mafije u Čikagu tridesetih ali je snagom poruke i životnošću priče odleteo pet kopalja dalje. Naime, početkom osamdesetih je situacija, na prvi pogled, drastično drugačija nego za vreme Velike depresije. Igrica se obrnula. Japi mafija je ona koja vodi državu a kriminalci im služe kao oni koji ispunjavaju njihove zahteve i popunjavaju džepove. Reganizam i tačerizam mamuzaju zapadni svet a novac od droge se koristi za finansiranje CIA-e.
CAPITALISM IS…YOU GET FUCKED!
U takav svet, na izbegličkom čamcu “s hobotnicama koje mu izlaze iz ušiju”, dolazi kubanski kriminalac Toni Montana “politički emigrant” kojeg se, kao i brojnih drugih nepomenika, Kastro otarasio s osmehom na licu, pokazujući pritom SAD-u srednji prst. Montana, baš kao i njegovi majka i sestra, ima svoju viziju američkog sna u koji niko od rođenih Amerikanaca više ne veruje. Ubrzo sledi inicijacija u svet američkog kriminala. Isprva je to u ime “višeg cilja”- Toni ubija Kastrovog čoveka u Majamiju. Potom slede,oblaci kokaina, jezive scene kasapljenja motornom testerom u kupatilu itd. Sve to jeste deo spektakla koji nas uvlači u mračni Tonijev svet ali nije toliko bitno koliko ono što je esencija filma.
Nakon što, po zakonu kung-fu filma, učenik (Toni) pobedi i, samim tim, likvidira učitelja ( kubanski “don” Frenk Lopez) on dobija njegovu imperiju i trofejnu, belu, kokainsku anglosaksonsku ljubavnicu (Elvira Henkok, nimalo slučajno “krštena” po američkom revolucionaru Džonu Henkoku). Znate čuveni citat: First you get the money, then you get the power, then you get the woman. Elvira ga prezire, baš kao što ga bela Amerika, kao i sve Latinoamerikance uostalom, prezire, bez obzira na njegovo bogatstvo i moć , mršteći se na njegove pijane monologe u fensi restoranima ili cedeći pare iz njegovih džepova, korupcijom ili porezom, svejedno. Montana konstatuje da on njima treba da bi ”pokazali lošeg momka” kao primer zla i mraka, “zla stranog koje bi da postane zlo domaće”. Kapitalizam, koji ta bogata bela Amerika oličava ima jedno jedino pravilo: “jeben si.” Štaviše, Amerika se za Tonija pretvara u noćnu moru: prvo prodavac “robe” on postaje konzument iste i samim tim žrtva “slobodnog tržišta”. Posledice su pad libida, paranoja, nasilje, majka ga se odriče, ubija najboljeg prijatelja a na površinu isplivavaju incestuozne misli vezane za sopstvenu sestru. Sistem u koji je odjurio glavom bez obzira ga tretira i otresa sa sebe kao buvu. Pritom, on nije najveći bad guy u priči.
ZLIKOVCI U POSLOVNIM ODELIMA
A ko je najveći bad guy? Tonijev šef, naravno. Čovek prijatne, mondenske spoljašnjosti, elegantan, bez poroka, visoko obrazovan, vlasnik dela svoje domovine, belac, jedan od onih koji su “stvorili” Boliviju- Alehandro Sosa, potomak konkvistadora i plantažera, aristokrata koji je pandan WASP-ish “plemstva” u SAD-u. Njegova klasa je, primera radi, na Kubi podržavala tiranina Fulhensija Batistu pre no što su ga oborili Kastro i njegovi “barbudosi”. Sosa je onaj koji, kao čileanski generalisimus Pinoče, ubija svoje protivnike vešajući ih iz helikoptera u letu (nimalo slučajna analogija) da bi posle njihova tela završila bačena u neki planinski krš ili Pacifik (Pinočeov slučaj). Narcisoidni gavan Sosa je spreman da ubije kako svog protivnika koji je spreman da ga razotkrije pred Ujedinjenim nacijama tako i njegovu ženu i dete. Montana mora da pomogne u likvidaciji.
E, tu Toni pokazuje da nije dovoljno bad guy za kapitalizam jer-on ubija samo punoletne muškarce. Tonijevo “ne” psihopati Sosi je početak njegovog kraja. Svet (Zapad) nije Tonijev, niti će ikada biti. On nije posledica već rezultat manične pohlepe motivisane infantilnim storijama o kapitalizmu kojem on služi, čije proizvode uzaludno konzumira e da bi se opustio i uživao i pritom osećao još praznijim nego pre . U ime tog Zapada Montana likvidira i na kraju, ne zbog svojih zločina već zbog toga što se u njemu zadržalo još nešto malo duše, biva sažvakan, isceđen i ispljunut.
PS: Dok ovo pišem desetine neoliberalnih life coachova uče japi “Montane” širom sveta kako treba imati pozitivan pristup život, verovati u sebe, jer je svet njihova ostriga. Treba samo, uz malo napora, otvoriti školjku, srknuti i uživati
ALEKSANDAR NOVAKOVIĆ 